Recenzija knjige „Major i Helena – Priča o vojniku koji se nije predao“

Kada je slučaj Helene Vuković, penzionisanog majora Vojske Srbije, izašao u javnost, mnogi su se začudili. Zapitali su se: Kako to major, Srbin, otac četvoro dece, pa žena?!

Mnogi su pomislili da je u pitanju još jedna od prevara kojima obiluje Srbija, te da Helena to radi samo zbog para. Oni upućeniji u LGBT pitanje su slavili njenu pobunu protiv sistema kao potez koji ruši sve rodne stereotipe u patrijahalnoj Srbiji.

Posmatrano iz istorijskog ugla slučaj majora Helene ne mora da nas čudi. Ratovi, vojske i vojskovođe imaju presudan uticaj na sve sfere društva, pa i na egzistenciju LGBT zajednice. Od Ahila i Patrokla, preko Gorgide i njegove Svete čete Tebe do Aleksandra Velikog i Hefestiona Heleni su širili poštovanje prema nama „seksualnim i rodnim čudacima“.

Napoleon je osvojio skoro čitavu Evropu, šireći vrednosti Francuske revolucije i svoj Zakonik čiji je autor bio Žan Žak Reži de Kambase, koji je slučajno bio homoseksualac i slučajno je iz njega izbrisao krivično delo sodomije.

Jedina današnja supersila Sjedinjene Američke Države svojim uticajem, čiji je sastavni deo i vojna sila, širi svoje vrednosti. Tri svetska praznika LGBT zajednice – Međunardoni dan borbe protiv homofobije i transfobije, Dan ponosa i Coming Out Day, potekli su iz Amerike. Tek kad je LGBT pokret u SAD stavio gej brakove na vrh liste političkih zahteva, to je postala dominantna tema u svetskom pokretu.

I progon LGBT zajednice može se vezati za vojne sile. Rimsko Carstvo je od homoseksualnosti napravilo perverziju, a hrišćanstvo (koje svoju snagu dobija proglašenjem za zvaničnu religiju istog tog carstva) od nje čini greh, često kažnjavan smrću. Britanska Imperija izvozi homofobiju u čitav svet, pošto su mnoga ne-evropska društva gajila tolerantan stav prema homoseksualnosti do dolaska Britanaca. Progon LGBT osoba dostigao je vrhunac pod Hitlerom kada su homoseksualci slati u koncentracione logore.

Iako se može reći da su rat i vojska muški sportovi i da ova priča nema veze sa Helenom, stav mnogih je da homoseksualnost je i rodno pitanje. To se najbolje vidi iz rečenice: „Vidi ga kakav je, ko neka žena“, mnogi žele da opišu svoje gađenje nad homoseksualcima.

Zato je Helena bitna istorijska ličnost za srpsku LGBT zajednicu, što ćemo tek u budućnosti otkriti. Ona je hrabrija nego većina muškaraca u Srbiji, spremna da izgubi sve da bi bila svoja, da se suoči i sa svojom porodicom i sa državom i sa celim okruženjem, a trans zajednica u Srbiji je dobila lice zahvaljujući Heleni, i to lepo lice obrazovane žene sa manirima.

Helena nije bitna samo za LGBT zajednicu, već i za Srbiju kao državu. Na njenom slučaju Srbija je pokazala da je spremna da se menja, da prihvati različitost i da kazni pojedinca koji je neki šraf u sistemu i čini diskriminaciju.

Sve ovo možete videti čitajući „Majora i Helenu“. Najveći uspeh Maje Bekčić-Petrović, autorke Helenine biografije, je što nam u potpunosti približava Helenin lik i njen životni okršaj sa samom sobom. Knjiga je prepuna divnih scena, i veselih i tužnih, koje udahnjuju život ne samo glavnom liku, već čitavoj jednoj zajednici. Nekoliko scena (poseta Helene majci u staračkom domu, smrt njenog oca, autovanje i razvod sa ženom) kod mnogih će izazvati knedle u grlu, a ako ste emotivnije dušice slobodno pripremite i maramice.

Poseban kvalitet ove knjige koja se čita u jednom dahu je i to što se vidi da autorka voli sve likove koji se u njoj pojavljuju. Koliko god grešili i bili grubi u pojedinim trenucima autorka ne daje svoj vrednosni sud o njima niti pokušava da ih oboji.