Jedno od najistrajnijih zaveštanja Prvog svetskog rata je većim delom zaboravljeno – ovaj rat je podstakao razvoj modernog pokreta za gej prava.
Gej vojnici koji su preživeli do tada najveće krvoproliće vratili su se kući ubeđeni da im njihove vlade nešto duguju – punopravno državljanstvo. Posebno u Nemačkoj, gde su gej prava imala slabašne korene, oni su pokrenuli nove organizacije koje su javno zagovarale njihova prava.
Iako je pokret koji je sebe zvao „homoseksualna emancipacija“ nastao u 19. veku, istraživanja istoričara pokazuju da ga je rat pretvorio u pokret koji danas poznajemo kao pokret za gej prava.
Smrt u Rusiji
Jedan nemački vojnik umro je u poljskoj bolnici u Rusiji u zimu 1915. godine. Vojnik čije ime nije sačuvano u istorijskim zapisima pogođen je šrapnelom u donji deo tela prilikom bombardovanja njegovog rova. Četiri njegova saborca rizikovala su svoje živote kako bi ga odneli u pozadinu. Tamo je ležao nedeljama ophrvan bolovima i očajno žedan. Ali najviše ga je mučila usamljenost. On je slao pisma svom dečku kad god je mogao.
„Žudim za pristojnim gutljajem sveže vode koje ovde nema“, napisao je on u svom poslednjem pismu. „Nema baš ničeg za čitanje; molim te, pošalji novine. Ali pre svega, piši što pre.“
Ovaj vojnik, koji je morao da krije svoju vezu od svog okruženja, bio je samo jedan od oko dva miliona Nemaca ubijenih u Prvom svetskom ratu. Njegove patnje nisu se razlikovale od patnji mnogih drugih. Ali ono što su njegovi voljeni stvorili od tih patnjih bilo je različito i imalo je ogromne posledice.
Njegov dečko, koji je u danas dostupnim dokumentima identifikovan samo kao „S.“ gledao je kako čovek koga je voleo odlazi u rat sa kojim se nije u potpunosti slagao, samo da bi umro sam i u bolovima dok je S. bespomoćno sedeo stotinama kilometara daleko. S. je ispričao njihovu priču u pismu Naučnom humanitarnom komitetu objavljenom aprila 1916. godine.
Naučni humanitarni komitet bio je u to vreme vodeća svetska organizacija za emancipaciju homoseksualaca, sa članstvom od oko 100 ljudi. Priča vojnika imala je okrutan preokret na samom kraju: odgovori njegovog dečka puni ljubavi bili su izgubljeni u haosu rata i nikad nisu stigli do vojnika.
„Umro je bez ikakvog mog odgovora“, napisao je S.
Zahtev za državljanstvom
Nakon rata mnogi su verovali da je to bila besmislena klanica. Ali, S. je video pouku u patnji i smrti svog partnera.
„Izgubio je svoj svetli život za Otadžbinu“, napisao je S. Ta Otadžbina imala je zakon koji je zabranjivao seks između muškaraca. Ali zakon o sodomiji je bio samo vrh ledenog brega: S. i muškarci kao on nisu mogli da javno otkriju svoju vezu ili čak članovima porodice. Homoseksualnost je za posledicu imala gubitak posla, društveno isključivanje, rizik od ucene, verovatno i krivični progon.
S. je ocenio da je žalosno da su „dobri građani“, vojnici spremni da daju život za svoju državu, morali da trpe status parija. „Ljudi koji su prirodom okrenuti ka istom polu… izvršavaju svoju obavezu“, pisao je on. „Konačno je došlo vreme da ih država tretira na isti način kako oni tretiraju državu.“
Nova faza u gej pravima
Mnogi veterani su se složili sa S. Krenuli su u akciju kada je rat završen. Formirali su nove, veće organizacije, među kojima i Savez za ljudska prava koji je privukao 100,000 članova.
Pored toga, retorika gej pokreta se promenila. Predratni pokret fokusirao se na korišćenje nauke kako bi dokazao da je homoseksualnost prirodna. Ali ljudi kao S, ljudi koji su podneli ogromne žrtve kao državljani, sada su insistirali da njihova vlada ima obavezu prema njima bez obzira na to šta bi biologija mogla da kaže o njihovoj seksualnosti.
Ostavili su nauku na miru. Odmah su ispostavili zahteve koji su karakteristični za gej pokret do današnjeg dana – da su gej ljudi ispravni državljani i da zaslužuju da njihova prava budu poštovana. „Država mora da prizna puna prava invertita“, ili homoseksualaca, napisao je jedan aktivista godinu dana nakon rata. On je zahtevao ne samo ukidanje zakona o sodomiji, već i da se homoseksualcima dopusti zapošljavanje u javnom sektoru, što je u to vreme bila radikalna ideja koja će biti neostvarena decenijama.
Uvaženi građani
Ideje o građanskim pravima navele su aktiviste da naglase ono što istoričari nazivaju „uvaženost“. Ona se sastojala od nečijeg prestiža ostvarenog ispravnim ponašanjem osobe srednje klase, u suprotnosti od navodno ozloglašenih osoba kao što su prostitutke. Tokom celog 20. veka organizacije za gej prava borile su se za pravo na služenje vojske bez skrivanja, što je predstavljalo krajnje dostignuće uvaženosti. Uz neke izuzetke, one su se ograđivale od radikalnih poziva za potpuno menjanje društvenih pravila o seksu i rodu. Umesto toga, organizacije su naglašavale koliko su gejevi dobri građani.
Govornik Saveza za ljudska prava rekao je 1929. godine u jednoj sali: „Mi ne molimo za jednaka prava, mi zahtevamo jednaka prava!“ Ironično, grozno nasilje i užasni ljudski gubici Prvog svetskog rata inspirisali su takve samopouzdane pozive, koji su karakteristika pokreta za gej prava širom sveta u 20. veku.
Bio je potreban skoro ceo vek da ovi aktivisti ostvare jedan od svojih glavnih ciljeva – ukidanje zakona o sodomiji. Nemci su uživali u 14-godišnjem periodu demokratije nakon Prvog svetskog rata, ali su nacisti došli na vlast 1933. i koristili zakon o sodomiji kako bi ubili hiljade ljudi. Jedna od verzija tog zakona ostala je na snazi sve do 1990-ih. Sjedinjene Države su ukinule svoje zakone tek 2003, a u mnogim državama homoseksualnost se i danas kažnjava smrću ili zatvorom.
Boris Milićević 