I zašto ne hvalim Crnu Goru zbog dostignutog nivoa demokratičnosti? I zašto ne pitam kad će gej brakovi u Srbiji? Po cenu da me opet prozivaju da sam se prodao.
Priča iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije se ponavlja kad je reč o unapređenju položaja LGBTQ osoba na prostorima gde su narodi i narodnosti živeli u bratstvu i jedinstvu. Kao i 1977, kad su Hrvatska, Slovenija, srpska pokrajina Vojvodina i Crna Gora dekriminalizovale homoseksualnost, ekološka država je ovih dana požurila u prve redove među nekadašnjim članicama naše bivše zajednice da zakonski uredi i istopolna partnerstva. No, kao i pre skoro pola veka, ovakav potez neće unaprediti položaj LGBTQ osoba u Crnoj Gori.
LGBTQ aktivistička zajednica Crne Gore je u čvrstom stisku režima Mila Đukanovića i već nekoliko godina služi za političke potrebe, pre svega vladajućeg režima, ali i svih drugih tamošnjih bitnih aktera. O tome sam pisao i prošle godine, kada je isti Predlog zakona o životnom partnerstvu lica istog pola ista većina u Skupštini Crne Gore odbila da usvoji. Koliko je Đukanoviću bilo potrebno prošle godine da se taj zakon ne donese, toliko mu je ove godine bilo potrebno njegovo donošenje.
Principijelno, naravno da bi trebalo da pohvalimo Crnu Goru zbog dostizanja neslućenih nivoa ljudskih sloboda i sve što ide uz to. No, Amerikanci kažu da osnovni princip je da se principi mogu menjati. Inače, kako bismo i stigli do toga da sada stotine miliona ljudi žive u društvima koja zakonom uređuju istopolne zajednice. Zato biram da budem politički nekorektan i tvrdim da potez Đukanovića nema veze sa ljudskim pravima LGBT osoba, već potez politčkog gubitnika koji pokušava dimnom bombom da skrene pažnju sa poraza koji doživljava u sukobu sa Srpskom pravoslavnom crkvom od donošenja Zakona o slobodi veroispovesti.
Kao što već rekoh na društvenim mrežama neposredno posle donošenja zakona, potez crnogorskog predsednika liči na one situacije kada beogradski ugostitelji koji su pred zatvaranjem biznisa, sete se LGBTQ publike u nadi da će ih ona spasti od propasti. Imao sam u poslednjih skoro 20 godina gomilu takvih situacija, ne samo u ugostiteljstvu. Recimo, sećam se kad su mi Liberali Srbije (nekadašnja Nova demokratija) pred zatvaranje radnje svojevremeno nudili da se nađem na njihovoj listi, sa sve budžetom za samostalnu kampanju po celoj Srbiji. Setimo se i Dragana Đilasa koji je od ožalošćenog 2010. godine nad sudbinom trola nakon prajda, odjednom postao veliki pobornik LGBTQ prava, prema tvrdnjama već tada duboko anestezirane Gej strejt alijanse.
Đukanović je prošle zime krenuo u realizaciju projekta otimačine imovine SPC u Crnoj Gori, sve se nadajući da će, predstavljajući tako izazvan sukob borbom protiv velikosrpske hegemonije, da dobije podršku svojih NATO i EU saveznika. No, pošto Srbija nije nasela na manevar crnogorskog predsednika, on je ostao bez podrške Vašingtona, Brisela i Londona, a izgleda uskoro i Berlina. Kako bi nastavio narativ o jadnoj Crnoj Gori i njenoj ugroženoj nestabilnoj demokratiji od strane Srba, Đukanović se setio gej brakova i vratio ovo pitanje na agendu. Računica je jednostavna. Neke evropske države će sigurno potapšati Mila po ramenu (npr. Holandija), neke će odložiti puštanje njega niz vodu (npr. Nemačka), a neke države iz regiona će nastaviti koordinisani nastup (npr. Hrvatska).
Neki će reći da čudi politička naivnost LGBTQ aktivističke zajednice u Crnoj Gori. Neki će reći da je sigurno u pitanju ozbiljan interes nekih iz zajednice da odigraju ovaj tango (smrti) sa Đukanovićem. No, jedini rezultat ovako naprečac donešenog zakona je produbljivanje negativnih osećanja prema LGBTQ osobama kod velike većine građana.
Đukanović je opravdano očekivao da Amfilohije osudi donošenje ovog zakona, što ovaj nije propustio da učini. No, čini se da je SPC naučila da ne pada na šibicarske poteze crnogorskih vlasti, te da se za sada protiv-kampanja zadržala na nivou meme-ova. Crnogorci (i oni koji sebe smatraju Srbima, i ovi koji prave razliku između ova dva naroda) su vazda bili duhoviti, pa me raduje količna duhovitih doskočica kojima se komentariše donošenje Zakona.
Naravno da je donošenje ovog zakona često komentarisano i u Srbiji, što bi neki videli kao dokaz da smo dva oka u istoj glavi. LGBTQ aktivistkinje i aktivisti u Srbiji su se svi redom zapitali kako to Crna Gora može, a Srbija ne može da donese takav zakon.
Meni se ne mili da ovakvim putem zakonski uredimo istopolna partnerstva, jer donošenje ovog zakona ni na koji način nije imalo veze sa Crnom Gorom. Politički nisam protiv gej brakova (imam neke ideološke zamerke oko braka kao marksista, o čemu sam pisao svojevremeno za „Blic“), ali jedan od osnovnih uslova da bi zakon bio donet je i da on bude primenljiv. Koliko vidim, ovako nametnut Zakon o životnom partnerstvu osoba istog pola, neće skoro biti masovno primenjivan u Crnoj Gori, što pokazuje njegovu besmislenost.
Nadam se da će LGBTQ aktivistička zajednica u Srbiji da se potrudi da gej brakovi dobiju veću podršku u društvu, te da takav zakon neće biti oktroisan, pošto će tako samo izazvati kontra efekat, kad su u pitanju slobode LGBTQ osoba u Srbiji. Nadam se da će pre nego što taj zakon bude donet dovoljno nas zahtevati od matičara da se venča u njihovom uredu (stotine parova diljem Srbije bi bila baš prava mera). Ili da ćemo recimo pokrenuti narodnu inicijativu za donošenje takvog zakona, da ćemo se uključiti u rad političkih partija masovnije. Ili da ćemo obezbediti mnogo masovniju podršku organizacija, političkih partija ili barem političara, javnih ličnosti iz svih oblasti života. Kroz takav javan nastup ćemo da obezbedimo dovoljan prostor da ne samo ubedimo većinu građanki i građana da zakonsko regulisanje istpolnih partnerstava ni na koji način ne ugrožava društvo i porodicu, već i mogućnost da se u međuvremenu reše naši gorući problemi, kao što su nasilje i diskriminacija.
No, nadam se da ćemo pre svega shvatiti da mi LGBTQ osobe i organizacije shvatiti na nismo bogom dane, već da moramo ozbiljno da zasučemo rukave da bismo rešili naše probleme. A onda će lako i stići podrška.
Boris Milićević 