I istraživanja pokazuju i u samoj zajednici je potpuno jasno da seksualno nasilje je prisutno i u istopolnim partnerskim vezama. Kao što imamo nasilje u porodici, tako imamo i nasilje u istopolnim partnerstvima. Suština jeste razbijanje mehanizma koji omogućava nasilje i ponavljanje nasilja, pa i seksualnog nasilja kao najgoreg, najodvratnijeg, najužasnijeg oblika nasilja u nekoj vezi. Suština jeste to ćutanje. Suština je kada neko probije taj zavet ćutanja, da doživljava dodatnu viktimizaciju, da se postavljaju pitanja zašto žrtva tek sada govori o nasilju, da li govori istinu, itd.
Ne dovodim u pitanje ničiji stav ovde u konkretno ovom slučaju, već pričam na principijelnom nivou. Konkretno mogu da kažem da u gej vezama jedan partner može da preti drugom da će da ga autuje u okruženju, da kaže njihovim roditeljima, prijateljima. Često se dešava da za jednog partnera se ne zna da je gej i onda tu jedan partner vrši nasilje nad drugim, bilo fizičko, seksualno, psihičko, emocionalno, ekonomsko nasilje, itd. Jedan od mehanizama zaštite je da ucenjuje žrtvu da će da kaže njegovom okruženju da je gej.
Najveća odgovornost je na pravosudnom sistemu da utvrdi činjenično stanje i da se osudi počinilac. Ali, velika je odgovornost i svih nas, pa i medija, da se mnogo više bavimo mehanizmom, kako ide i koji je to lanac nasilja, kako mi omogućavamo da se taj lanac nasilja, da se napravi začarani krug da se to ponovo doživljava. Mi sada imamo situaciju da mediji izveštavaju na senzacionalistički način, jer vesti prodaju te novine. Mnogo bi bilo važnije da mi sada govorimo o samoj pojavi na jednom ozbiljnijem nivou.
Sad ću možda da ispadnem potpuni ignorant, ali ja sam za gospodina čuo pre deset dana. Mene taj svet, sem da budem konzument filmova i pozorišnih predstava, ne interesuje preterano… Imam neke prijatelje koji su u vašoj industriji, ali s njima ne pričam o njihovom poslu, niti oni sa mnom o mom.
Ja sve vreme ponavljam da se mi ne bavimo suštinskim pitanjem kako mi dozvoljavamo da se taj krug nasilja ponavlja. Iskreno da vam kažem, mene ne interesuje u ovom trenutku da li je gospodin ovde u pitanju da li je to počinio ili ne. Ima ko će to da učini. Ali me interesuje da mi objasnimo našim gledaocima kako nasilnik priprema žrtve za nasilje, kako vrši nasilje i kako ponavlja nasilje, kome treba da se obrate kad se nasilje dogodi, koji su to mehanizmi moći koji se koriste, itd.
Ovo teško da će da se odrazi na muško-ženske odnose, jer mi nismi dovoljno kao društvo rekli ne nasilju. Ne kažem da se Srbija razlikuje po tome, da je nasilnija od nekih država u okruženju ili u svetu. Mi kao čovečansvo – to što se dešavalo u poslednjih dve godine sa MeToo pokretom u Americi i nekim drugim državama, dešava se sada u Srbiji, za dve godine će u nekoj drugoj državi. Očigledno se pokazuje da nemamo dovoljnu snagu da politički, sudski… kažemo ne nasilju.
Premalo žena je progovorilo o nasilju. Prema istraživanjima trećina žena doživi seksualno nasilje tokom života, ne kažem silovanje sve, nego sve oblike seksualnog nasilja. Kada se radi o LGBT zajednici, istraživanja govore da taj broj ide od 17 do 74 odsto. Mnogo je teže utvrditi taj broj zato što postoji jedna ogromna stigma i ljudi još teže govore o nasilju i seksualnom nasilju kao njegovom obliku koji doživljavaju u vezama i van veza. Očigledno je ta pojava mnogo masovnija nego što mi to u javnosti imamo percepciju. A to znači da javnost ne dozvoljava da se govori o tome, ako je toliko mnogo više slučajeva. A kada se to govori, to se radi na senzacionalistički način.
Boris Milićević 