UraNaK1: Protivljenje rodno osetljivom jeziku je izgovor za protivljenje rodnoj ravnopravnosti

Mnogi ne smeju da kažu da su protiv rodne ravnopravnosti, pa im je zato izgovor protivljenje na zakonskom insistiranju na uvođenju rodno osetljivog jezika.

Mnogi su protiv koncepta rodne ravnopravnosti, već potenciraju pitanje rodno osetljivog jezika. Mislim da je vrlo bitno da je čitav proces donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti vođen transparentno. Zakon nije ispao iz mišje rupe, niotkuda, iz zasede, nego to je zakon koji se priprema dobrih desetak godina. Svi su znali da zakon bi trebalo da bude donet.

Sama procedura izrade ove najnovije verzije je bila vrlo transparentna. Čitava javnost je bila pozvana da učestvuje. Neko ko se oseća zapostavljenim zato što nije dobio poziv na lično ime, to je njegov problem. Mislim da je to pitanje ega. Ali, ako vi znate da će neki zakon da tretira neku sferu vašeg života, nadam se da je jasno svima, pogotovo akademicima, pogotovo srpskoj eliti, da moraju da zauzmu jedan proaktivan stav. Oni su morali, kada su videli…

Prvo, njihove institucije su dobijale pozive za učešće u javnoj raspravi. I sam opšti poziv za javnu raspravu, ako imate odgovornost prema svom poslu, prema toj nauci, podrazumeva se da ćete vi sami da se uključite.

Problematično je kod svih tih povika na silovanje jezika to što se ne uzima proaktivna uloga. Oni koji bi trebalo da brinu o našem jeziku, kojima je posao da brinu o našem jeziku, oni ne uzimaju aktivnu ulogu. Ne trude se uopšte da modernizuju jezik u skladu sa modernizacijom čitavog društva. Na primer, kad sam bio mali, kada je krenula kompjuterska tehnologija da ulazi u naše kuće, tamo neko ko je bio zadužen za standardizaciju jezika govorio je, izmislio je nove reči, kao što je računar, štampač, miš, palica za igru, i gomilu drugih reči.

Međutim, u jednom trenutku su oni prestali da se time bave, oni se bave okoštavanjem, potpunim konzerviranjem jezika i ne prihvataju novu realnost, a to je da smo se mi modernizovali i da su žene zauzele mnogo značajniju ulogu u društvu. Žene danas rade mnogo više različitih poslova koji su pre smatrani za muške, učestvuju u političkom, kulturnom, svakom segmentu javnog života. Tu pre svega mislim na Odbor za standardizaciju srpkog jezika.

Ovo je prva TV emisija gde vidim da na temu rodne ravnopravnosti govori više žena nego muškaraca. Od kada je zakon usvojen gledam emisije i sve po četiri-pet muškaraca i u ćošku tamo negde neka jedna žena sakrivena. Oni koji su najglasniji – to je Odbor za standardizaciju srpskog jezika. Oni bi trebalo da se bave modernizacijom jezika, koji je živ organizam. Vokativ mog imena je pre 30 godina bio Borisu, danas je Borise. Pa je l’ treba sad ja da vičem silujete mi ime?

Problem je što tokom ove rasprave nekoliko poslednjih meseci slušamo neko spinovanje, kako je popularno reći poslednjih nekoliko godina. To bi bio benefit te modernizacije. Zakon ne propisuje i državi ne pada na pamet da zakonom propisuje kad će se koja reč koristiti. Na kraju će biti kako narod bude govorio. Kao što je doktorka… Doktor Slijepčević, pardon, rekla: „Niko neće nikog silovati.“ Naravno da će se pitati i struka.

To što se struka pre toga nije oglašavala, nije davala svoje mišljenje, u smislu da su poštovali Zakon o planskom sistemu, koji propisuje vrlo tačno, precizno, šta je procedura donošenja jednog zakona. To što je neko davao izjave po novinama, govorio u kuloarima, što je nastupao na televiziji, to nije oglašavanje u proceduri donošenja zakona. Formiraju se radne grupe, izdaju se različite verzije nacrta i kroz radnu grupu svako ko je zainteresovan imao je puno pravo da se oglasi i da učestvuje u kreiranju zakona. To što je neko smatrao da uopšte ne treba da učestvuje u tome i da može da utiče na donošenje zakona samo time što kaže svoj stav, to nije dovoljno. Zna se šta je demokratska procedura, kultura dijaloga. Vrlo lako je mogla struka da se uključi o donošenje zakona. Nije joj padalo na pamet.

Mi ćemo se u nastavku ovog procesa truditi još više i nadam se da će struka da prihvati ta naša nastojanja da ih uključimo u proces. Slede donošenja podzakonskih akata, pravilnika, priručnika. Siguran sam da će struka da pruži vrlo značajan doprinos urodnjavanju srpskog jezika. A to znači da će u jednom trenutku i virusološkinja, siguran sam, ili virologinja, ili koji već oblik, da budu gramatički ispravni. To sam siguran, kao što je i učiteljica.

Meni je žao što je ispravno reći sponzoruša, a ne postoji muški oblik reči za sponzorušu. I prostitutka, a ne postoji muška reč. Problem je što mi ovde zaboravljamo da živimo u patrijarhatu već 2000 godina i u tom patrijarhatu smo odredili da je muški rod neutralan za profesije. Kada mnoge žene pokušaju da kažu hajde da pokušamo da malo promenimo reč, pa da je prilagodimo ženskom rodu, e to je gramatički neispravno.

Šta bi radili naši lingivisti kada bi naprimer jedna reč „Duh“ iz crtanog filma „Simpsonovi“ ubačena u Oksfordski rečnik? Mumljanje je ušlo u Oksfordski reč, a molim te, naši akademici padaju u nesvest zato što neko pokušava da rodno malo osvesti jezik. Jer, jezik jeste slika društva.

Opaske da je ovo zakon iz Brisela, koji je usvojen da uređuje jezik, su lažne tvrdnje koje stvarno nemaju veze sa istinom. Zakon je vrlo utemeljen u našem društvu. Najvažnije je da shvatimo, da naprimer za taj Odbor za standardizaciju je mnogo bitnije koliko je muškaraca, odnosno žena u njemu, da je za srpski jezik mnogo bitnije da li naša najstarija dnevna novina na Balkanu ima lektora ili nema više, kao i druge dnevne novine u Srbiji, kao i drugi mediji. Mnogo je bitnije kako naši spikeri i voditelji, spikerke i voditeljke govore, kojim jezikom, kakvi su to akcenti, koliko je tu mucanja, koliko je čega sve ne. To je mnogo bitnije za spas srpskog jezika, od silovanja odnosno nesilovanja jezika rodnim jezikom. Dovoljno je na nivou političke izjave i zakonodavnog rešenja što će zakon učiniti, a struka i sama jezička praksa će, naravno, uređivati oblike reči koje budemo koristili. Nismo mi u Orvelovoj 1984, gde postoji neko Ministarstvo istine i Ministarstvo propagande koji propisuju kako će koja reč da bude korišćena. Zna se šta je rodno osetljiv jezik. To je jezik u kome je propisano tačno kada se koja reč koristi, to je jezik dijaloga i kulture, kojim se poštuju sagovornici i sagovornice oba pola. To je rodno osetljiv jezik.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.