Ministarka Gordana Čomić najavljuje skoro donošenje zakona o istopolnim partnerstvima. Javnost u Srbiji je većim delom protiv toga, pokazuju dosadašnja istraživanja, a tome se, za sada, protive i pojedini predstavnici vladajućih stranaka
U protekle dve decenije Srbija je prešla put od brutalnog prebijanja učesnika gej parade do najavljenog usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima. Realno, možda to i nije nešto čime se treba hvaliti, naročito ako se kao potpuno neprihvatljivo uzme fizičko ugrožavanje druge osobe samo zato što se po nečemu razlikuje od drugih.
To, naravno, ne znači da je Srbija u potpunosti prevazišla podele kada je reč o pravima LGBT zajednice. Naprotiv.
Čak 83 odsto građana Srbije ne podržava sklapanje brakova između gejeva i lezbejki. To pokazuju rezultati niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope.
Jedno drugo regionalno istraživanje iz 2015. o stavovima građana prema pojedinim pravima kojima istopolni partneri nemaju pristup, takođe pokazuje da se većina ispitanih protivi istopolnom braku, dobar deo je nezainteresovan, dok je za vrlo mali procenat potpuno prihvatljivo da se ovo pravo omogući i istopolnim parovima – u Srbiji svega devet odsto.
Odluka sledeće godine
Nešto bolje su se kotirala pojedinačna prava koja proističu iz priznate, pravno regulisane veze, kao što su posete u zatvoru ili bolnici, zdravstveno osiguranje preko partnera, odlučivanje u slučaju smrti, nasleđivanje i slično, ali se u pravu na usvojenje dece protivilo ubedljivo najviše ispitanih.
Pa ipak, uprkos tome, nova ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić najavila je da će do kraja godine biti pripremljeni zakoni o rodnoj ravnopravnosti i istopolnom partnerstvu i da je u toku formiranje radne grupe, a da bi ta dva zakona mogla da se nađu u skupštinskoj proceduri pre proleća naredne godine.
„To nije propis protiv većine nego propis kojim izrazita manjina u društvu ostvaruje njima ustavom i zakonom o antidiskriminaciji garantovana prava“, kaže Čomić.
Tuče na ulicama ovim povodom, nadamo se neće biti. Društvene mreže i mediji su, međutim, zato pravi poligon za razbuktale strasti, pre svega sa strane desnog političkog spektra. Što je još zanimljivije, napadi dolaze iz redova najjače stranke vladajuće koalicije, kao i od pojedinaca koji su u jednom trenutku bili bliski vladajućim strukturama.
Tako je poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović ministarki Čomić poručio da je „Bog stvorio Adama i Evu, a ne Adama i Stevu“.
„Iskreno, srcem i dušom volim Srpsku naprednu stranku. Jedan sam od 50 njenih osnivača. Ipak, svakako da od nje daleko više volim Gospoda i našu pravoslavnu veru, svoju otadžbinu Srbiju i porodicu. Zakon o istopolnom partnerstvu NE MOŽE! To neka se lepo kaže Gordani Čomić“, napisao je Đukanović na svom Tviter nalogu.
https://platform.twitter.com/widgets.jsИскрено, срцем и душом волим Српску напредну странку. Један сам од 50 њених оснивача. Ипак, свакако да од ње далеко више волим Господа и нашу Православну веру, своју отаџбину Србију и породицу. Закон о истополном партнерству НЕ МОЖЕ! То нека се лепо каже Гордани Чомић.
— Владимир Ђукановић (@djuka1979) November 30, 2020
Podrška Đukanoviću dolazi i iz opozicije, doduše vanparlamentarne, kroz reči lidera Dveri Boška Obradovića koji za „Ekspres“ kaže da je „teško razumeti zašto je donošenje ovog zakona postalo prioritet nove vlade“.
„Da li je to najveći problem u Srbiji danas? Kakve to veze ima sa borbom protiv bele kuge i novoformiranim Ministarstvom za porodicu i natalitet? Umesto da se bavi tim temama podrške rađanju i porodicama sa decom, Vlada izlazi u susret homoseksualnom lobiju. Brak je zajednica muškarca i žene po našem Ustavu i on ne prepoznaje nikakva istopolna partnerstva. Neće se stati ni na tome, kao što se nije stalo ni gej paradama širom Srbije. Ovo je samo put ka ozakonjenju mogućnosti usvajanja dece od strane ovakvih parova, što je apsolutno neprihvatljivo i neprirodno da dete ima tatu i tatu. Ovim se ruši javni moral, ugrožavaju tradicionalne porodične vrednosti i vređa većinska Srbija“, poručuje Obradović.
Na Ustav i ustavnu definiciju braka poziva se još jedan vanparlamentarni desničar, Miša Vacić, koji takođe navodi kako on „podržava porodične vrednosti, te odbacuje mogućnost usvajanja ovih zakona“.
„Da bi promenio Ustav, moraš da imaš dve trećine glasova i većinu na referendumu, na kome ovaj zakon sigurno neće proći. Zato poručujem Gordani, kao nekome ko nije imao ni jedan odsto na izborima, da pročita Ustav i da to što ona namerava nije u skladu sa njim“, poručuje Vacić.
Ima, naravno, među poslanicima vladajuće većine i onih koji, iako originalno takođe dolaze sa desnog političkog spektra, poput nekadašnjeg funkcionera DSS-a Dragana Šormaza, misle da je ovakav zakon potreban.
„Ja sam za zakon o životnom partnerstvu. Tako je u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Smatram da postoje realni problemi naših građana koji bi tim zakonom bili rešeni. Ne govorim o bračnoj zajednici, o usvajanju dece. Moguće je i potreba da donesemo takav zakon“, rekao je nedavno Šormaz.
I Boško Obradović, međutim, tvrdi kako se ne sme dozvoliti „nikakva diskriminacija homoseksualaca niti ulaziti u bilo čiju privatnost, što je već zaštićeno postojećim zakonima“.
Kada smo ga upitali nije li već diskriminacija ako im se ne dozvoljava da imaju zajedničku imovinu, da nasleđuju penziju ako jedno od njih umre, ili se ne dozvoljava poseta boelsnom partneru u bolnici, Obradović odgovara da su to „teme koje se odnose na bračne partnere“.
„A odnos između lica istog pola ne može nikako biti brak. Sigurno se kroz dijalog može naći način da reše neka od ovih pitanja, ali ona ne mogu biti tretirana zakonski kao pitanje braka i ne može se slati poruka kao da je takva vrsta seksualnog odnosa i istpolnog partnerstva nešto potpuno prirodno i normalno kada nije“, kaže Obradović za „Ekspres“.
Na konstataciju da je i takav stav opet neka vrsta diskriminacije, te da li neka od osnovnih prava treba uskratiti i, recimo, osobama sa autizmom, jer i za to stanje možemo reći da „nije normalno“, Obradović je samo odgovorio da „možemo da polemišemo“, ali da za to organizujemo neki okrugli sto ili televizijsku emisiju.
Deset godina nedovoljno
Prvi predlog zakona koji bi regulisao prava istopolnih zajednica u Srbiji urađen je još pre 2010. godine. Učinila je to grupa nevladinih organizacija. Ni čitava decenija, međutim, nije bila dovoljna da se on nađe ni pred Vladom, niti da ga Vlada u obliku predloga uputi Skupštini na raspravu.
Na stranu to što je međunarodna obaveza Srbije bila da taj zakon pripremi do 2019. godine. (Ta obaveza proizilazi iz presude Suda u Strazburu iz 2015. godine u jednom slučaju iz Italije, nakon koje je Savet Evrope automatski obavezao sve članice da regulišu ovu oblast.)
Ni Milanu Antonijeviću, direktoru Fondacije za otvoreno društvo, nije jasno zbog čega se toliko dugo čeka na donošenje ovog zakona.
„Nije u redu da Srbija bude među poslednjim evropskim državama koje bi donele ovakav zakon. To je zakon koji se odnosi na jednu manjinsku zajednicu i na njihova prava, pre svega u pogledu imovinskih i naslednih prava, prava na posete partnerima u bolnicama, što je naročito važno u ovim kovid vremenima“, kaže Antonijević za „Ekspres“.
Podsetimo, osim Srbije, u regionu još jedino Bosna i Hercegovina i Makedonija nisu zakonom regulisale istopolne zajednice.
Antonijević dodaje da, koliko zna, još nije formirana radna grupa za izradu zakona, te da ne zna ni koliko će se on razlikovati od nacrta urađenog pre 10 godina.
„Nadam se da ljudi koji su u to bili uključeni će biti uključeni i u radnu grupu“, dodaje Antonijević.
Mnogo je bitnije da LGBT zajednica nije učinila dovoljan napor da pridobije podršku za donošenje tog zakona. Samo je urađen predlog i sada se očekuje da svi ostali poginu da taj zakon bude donet.
Boris Milićević
Boris Milićević, član Predsedništva Socijalističke partije Srbije, a inače i jedan od osnivača Gej strejt alijanse, kaže da je više razloga zašto toliko dugo čekamo na donošenje ovog zakona, a osnovni je da do sada nije postojala potrebna većina u parlamentu za tako nešto, kao i u glasačkom telu.
Milićević je, međutim, prilično kritičan i prema samoj LGBT zajednici.
„Mnogo je bitnije da LGBT zajednica nije učinila dovoljan napor da pridobije podršku za donošenje tog zakona. Samo je urađen predlog i sada se očekuje da svi ostali poginu da taj zakon bude donet“, kaže Milićeviće za „Ekspres“.
On ne očekuje da će posao pisanja predloga zakona biti lak i ocenjuje da je „za zakon koji izaziva oštru i široku društvenu raspravu i intenzivan politički sukob potrebno obezbediti što jači društveni konsenzus pre početka procedure njegovog donošenja“.
O tome koliko taj društveni konsenzus (ne)postoji, međutim, ukazuju i podaci izneti na početku ovog teksta.
Činjenica je, međutim, da tema ovog zakona sigurno neće biti pitanje usvajanja dece u istopolnim zajednicama. Milan Antonijević ne vidi razlog zašto bi se sa time čekalo i dodaje da bi trebalo raspravljati ne samo o pitanju usvojenja, već i dobijanja sopstvene dece u istopolnim zajednicama.
„To je u nekim zemljama već regulisano preko surogat materinstva“, kaže sagovornik „Eskpresa“ i ističe: „Potrebno je da država vodi te stvari, a ne da sledi javno mnjenje. Potrebna je hrabrost. Nadam se da ćemo biti hrabri. Hrabrost je što se o tome i priča.“
A kada je već o hrabrosti reč, može se postaviti i pitanje da li je termin „istpolno partnerstvo“ umesto „istopolni brak“ izabran zbog nedostatka kuraži, ili su razlozi čisto praktične prirode – kako se ne bi morao menjati Ustav, što bi čitav proces praktično doveo u ćorsokak.
Antonijević priznaje da ne zna o čemu je reč i slaže se da bi u slučaju korišćenja termina „brak“ bilo potrebno menjati najviši pravni akt države. Dodaje, međutim, da srpskom ustavu ionako treba promena, pre svega u oblasti pravosuđa.
Za Borisa Milićevića je od imena zakona mnogo bitnije kakva rešenja on dodnosi, kako se rešavaju pitanja bitna za osobe koje žive u istopolnim zajednicama – nasleđivanje, podela imovine nakon razilaska partnera, penzije, zdravstvenog osiguranja, poreza, posećivanja partnera u zatvorenim institucijama, itd.
„Pored toga, bitan je i simbolički nivo. Velikoj većini u Srbiji, pa i meni, termin brak ima jasnu definiciju. Mnogima je ta definicija sveta i bespotrebno je izazivati njihov otpor samo zato što neko želi da nazove neku zajednicu nekim imenom. Ja imam pragmatičniji pristup, a to je da se uvek ide na praktično i efikasno rešavanje problema zakonskim putem“, kaže Milićević.
S obzirom na to da je, bar prema postojećim podacima o stavovima građana, teško očekivati postizanje šireg društvetnog konsenzusa na ovu temu, realno se treba pripremiti i na napade desničarskih i ekstremno desničarskih snaga. Za Milana Antonijevića, međutim, to nije tema jer, kako kaže, „ako se budemo osvrtali na one koji ne pošutuju zakone i Ustav, onda možemo da pišemo propalo i da zakon okačimo mačku o rep“. On upozorava i na licemerje koje postoji među pojedinim desničarima, navodeći kao primer i nedavni slučaj iz Brisela.
Istraživanja
Početkom decembra je, naime, u glavnom gradu Belgije evroposlanika Josifa Sajera, iz redova vladajućeg mađarskog Fidesa, koji ne gleda blagonaklono na prava LGBT zajednice, briselska policija zatekla na homoseksualnoj zabavi, koja je održana uprkos pravilima uvedenim radi sprečavanja širenja koronavirusa. Milićević, pak, kao veći problem vidi upravo to što „ništa nije rađeno u postizanju konsenzusa u društvu“.
„Uvek navodim primer SAD, čiji je Vrhovni sud doneo odluku o priznavanju gej brakova rek kad je 55 odsto građana te države u ispitivanjima javnog mnjenja podržavalo tako nešto. Prvo istraživanje je ‘Galup’ radio 1996. godine i gej brakovi su imali podršku samo 27 odsto građana, a protivilo im se čak 68 odsto. Danas je njih 67 odsto za, a samo 31 odsto protiv. Kod nas istopolna partnerstva podržava oko 25 odsto ispitanika u raznim anketama i istraživanjima. Kada se bude odlučivalo da li ulaziti u proces usvajanja zakona o istopolnim partnerstvima, ovo će sigurno biti uzeto u obzir“, zaključuje Milićević.
Crkva
Crkva je uvek bila među vodećim strukturama koja se protivila istopolnim zajednicama. I u Crkvi se, međutim, može čuti da, kako je to pre pet godina napisao sadašnji paroh crkve Gračanica u Vindzoru, Kanada, protonamesnik Vladimir Vranić, „Crkva ne želi da odbacuje grešnike“.
„Čovek je zaista slobodan da čini greh (grešku) i da živi u grehu, ali to pravo mu ne daje država, već sam Bog. Ipak, to što je čovek rešio da čini greh, ne znači da greh treba opravdati i prihvatiti kao nešto dobro. Eto, samo to svoje ubeđenje Crkva pokušava da izrazi danas kada se sve silnije i očigledno usiljeno forsira parada istopolno opredeljenih ljudi pod velom osnovnih ljudskih prava. Naravno, bez obzira na sve, čovek i dalje ostaje slobodan da čini što mu volja, ali svakako čoveku nije sve na korist (1. Kor. 6,12)“, napisao je protonamesnik Vladimir Vranić 2015. godine, uoči Parade ponosa, na portalu Mitropolije crnogorsko-primorske. Sa druger strane, papa Franja, poglavar Katoličke crkve, nedavno je, na iznenađenje mnogih, rekao da smatra da bi istopolni parovi trebalo da imaju mogućnost da zvanično registruju građansku partnersku zajednicu. To je do sada najkonkretnije izražen stav pape o LGBT parovima, a izneo ga je u dokumentarcu koji je režirao Jevgenij Afinevski.
Svet
U ovom momentu istpolni brakovi su priznati u 16 evropskih država: Austriji, Belgiji, Danskoj, Holandiji, Irskoj, Luksemburgu, Nemačkoj, Norveškoj, Portugaliji, Španiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Finskoj, Francuskoj, Sloveniji i na Islandu. Sve savezne države SAD priznaju homoseksualne brakove, kao i Kanada, Južnoafrička Republika, Argentina, Urugvaj, Brazil, Novi Zeland i Tajvan.
Zakone o građanskim partnerstvima između osoba istog pola donelo je devet evropskih država – Mađarska, Češka, Hrvatska, Italija, Grčka, Kipar, Švajcarska, Estonija i Slovenija – a većina zemalja u istočnoj Evropi nije legalizovala istopolne zajednice ili brakove, a u pet zemalja sveta moguće je usvojiti samo decu partnera odnosno partnerke, ali zajedničko usvojenje nije moguće.
Tekst prenet iz nedeljnika „Ekspres“, izdanje od 11. 12. 2020. godine
https://www.ekspres.net/vesti/zakoni-koji-ce-promeniti-srbiju
Boris Milićević 