Kako sam se zamalo pobio sa Violom fon Kramon

… ili zašto sam ćutao

Ledene kapi kiše, jačine negde između pljuska na istorijskom Evroponosu održanom prošlog vikenda u Beogradu i “Kao suze na kiši” scene u “Istrebljivaču” slivale su nam se niz lice i za vrat dok smo stezali jedno drugom gušu. Viola i ja smo gušili jedno drugo umazani u blato do pola na nekoj, ličilo je seoskoj, autobuskoj stanici na proplanku negde u Bosni. Stanica je imala metalni stubić na kome je bila okačena tabla na kojoj je ćirilicom pisalo “Han Pijesak”, a na par metara od nje je bila drvena šupa i stočić ispod strehe sa mušemom. Za stolom je sedeo Goran Miletić sa svojim čuvenim zlim “Al sam ti ga šuknuo” osmejkom na licu.

U sledećem trenutku sam uhvatio Violu za njenu slepljenu kosu koja je tako vlažna izgubila svoj zlatni sjaj i snažno povukao. Ona je vrisnula, okliznula se i počela da pada, ali je poslednjim atomom snage izvila nogu i snažno me udarila među prepone. Nesavladivi bol je krenuo od mojih prepona, u milisekundu prošao kroz moju kičmu i sav se nakupio u mojoj glavi od čela od temena. Čak i na toj prokletoj kiši osetio sam svaku kap znoja koji me je oblio. Zanemoćao i bled u licu pao sam na kolena.

“Video sam stvari u koje vi ljudi ne biste poverovali… Zapaljene ratne brodove na ramenu Oriona… Gledao sam C zrake kako sjaje u mraku u blizini Tanhojzerove kapije. Svi ti trenuci biće izgubljeni u vremeni, kao suze na kiši. Vreme je za umiranje”, izgovorio sam i zatvorio oči.

U tom trenutku sam otvorio oči i shvatio da je opet u pitanju ista noćna mora koju sanjam već danima od kada me je Goran Miletić, odgovarajući na pitanje voditeljke na K1TV o svađama u organizacionom odboru istorijskog Evroponosa, optužio da sam podržao zabranu parade ponosa, umesto da odgovori njima, LGBT zajednici, donatorima, sponzorima, evropskim LGBT aktivistima da li su istinite tvrdnje da je jedan njegov radnik podneo protiv njega prijavu za mobing centrali Civil Rights Defenders, švedskoj firmi za koju on radi, a koja već godinama organizuje paradu ponosa u Beogradu.

Umesto da odgovara na pitanja zainteresovane javnosti, Miletić misli da je dovoljno da optužuje koga stigne, a najviše mene, za sve posledice istorijskog Evroponosa. Količina njegovih laži me nagoni da ga tužim skoro svaki dan, ali pošto obavljam dužnost pomoćnika ministra, zaustavljam se da mojoj Srbiji ne bih navlačio još jednu bedu na vrat, optužbu da država vrši pritisak na civilni sektor. To ostavljam drugima da rade.

Zaćutao sam tri nedelje pre održavanja istorijskog Evroponosa baš zato što šta god rekao to se neće svideti ni državi (a ona meni jeste najbitnija, ne samo što sam državni službenik, već zato što je moja i jedina država), ni ostrašćenim prajdizanima, ni raznim woke liberalima koji oko prajda uvek zagriženo podržavaju LGBT zajednicu u cyber prostoru, ali tokom godine apsolutno ništa konkretno ne urade za nas, niti raznim nižim bićima koja sebe zamišljaju kao ekstremnu desnicu, a mi ih trpimo, jer… Drug Tito je jednom rekao da svakog moramo poštovati onakvim kakvim sebe predstavlja i zamišlja.

Nekih pola sata nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao da će istorijski Evroponos ove godine biti ili odložen ili otkazan počeli su da me zovu mediji, valjda zato što sam jedini državni službenik koji je u prethodnom periodu otvoreno govorio u korist ovog događaja. Zahvalio sam im se na pozivima i rekao da ću uskoro izdati pisano saopštenje, koje je glasilo:

“Kao članu LGBT zajednice veoma mi je žao zbog otkazivanja Evroponosa, pošto je ova manifestacija trebalo da značajno pomogne poboljšanju našeg položaja.

No, moram naglasiti i da je Evroponos korišćen za destabilizaciju našeg društva i države od strane mnogih, od desničarskih partija i ekstremističkih pokreta, preko nekih sveštenih lica, do obaveštajnih službi pojedinih stranih država.

Mislim da je za sve nas bitnije očuvanje stabilnosti u ovom odlučujućem trenutku, pa makar i po cenu kratkotrajnog i bolnog poraza LGBT zajednice.

Ono što je sigurno to je da mi nećemo odustati od borbe za naša prava, a time i za bolju Srbiju.”

Pošto nisam rekao da je Srbija teroristička država, Aleksandar Vučić diktator, a Goran Miletić Kralj Sunce, naša budućnost i otac nacije, naravno da sam od tog trenutka postao neprijatelj broj jedan na listi za odstrel, što prajdizana, što medija koji glume da su prijatelji LGBT zajdnice, a istovremeno daju najveći prostor Bošku Obradoviću i drugim homofobnim perjanicama, što woke liberalima koje sam već opisao.

Odlučio sam da narednih tri nedelje ćutim, a svim medijima koji su me zvali davao sam isti odgovor: “Neću da učestvujem u vašoj emisiji, jer nit su moji majmuni, nit je moj cirkus.” Koliko sam bio u pravu pokazali su i napadi koji su usledili, a mogu samo zamisliti šta bi se dešavalo da nisam ćutao.

Prvo se javila hrabra nezavisna Đilasova Nova S koja mi je postavila jedno od glupljih pitanja koje sam dobio u svojoj karijeri društveno-političkog radnika, koja sad traje već nekih 26 godina. Pitali su me kako se osećam sada kada sam usamljen u Socijalističkoj partiji Srbije u svojoj podršci LGBT zajednici. Ovo pitanje liči na ono homofobično pitanje: “Šta ti kažu roditelji što si gej?” U svakom slučaju priznaješ da si gej (što valjda nije lepo) kako god odgovorio, a usput ima u sebi i lažnu tvrdnju da sam usamljen u svojoj partiji u podršci LGBT zajednici. Ovome kao dokaz služi valjda i to što sam na samom istorijskom Evroponosu sreo istaknute članice i članove SPS.

Odgovorio sam im: “Za mene osećanja u politici nisu tema.” Nadao sam se da im je to dovoljno jasan znak da im je pitanje pre svega glupo. Uskoro je stiglo pitanje da li je u redu da objave ovo kao moj zvaničan odgovor u prilogu, čime su dali još jedan u beskonačnom nizu dokaza da je glupost neuništiva. “Radite šta hoćete. Ja sigurno nikad nisam uticao na uređivačku politiku bilo kog medija od kad sam u politici”, odgovorio sam im i poželeo sve najbolje.

Ista televizija se potrudila dan-dva kasnije da pokaže ono što već svi znamo, a to je da su glupi ljudi vrlo često i zli ljudi. Na svom sajtu je sledećeg dana prenela deo bloga Majde Puače u kom tvrdi da sam namestio batine nekim aktivistkinjama, kao i da imam prijatelje naciste koje koristim kako bih pretio aktivistima u LGBT pokretu. Iako Puača u tom blogu napada skoro sve LGBT aktiviste u Srbiji, Nova S je prenela samo deo o meni.

Naravno da su obe tvrdnje bezočne laži, koje nisam hteo ni da demantujem. Dok sam čitao taj blog samo sam pomislio: “Bože, ova queer osoba živi u Njujorku već 11 godina i još se bavi svojim prethodnim životom.”

Rešio sam tada da neću davati izjave, niti gostovati kod njih pre nego što mi se Nova S ne izvini zbog toga što je neprofesionalno i tendenciozno prenela laž o meni, a da nije ispoštovala osnovni profesionalni standard da proveri tzv. Informaciju. Takođe, nek je na čast svim lezbejkama i gejevima koji rade na tom portalu (a ima ih od vrha uprave do novinarskih redova) što dozvoljavaju da o gej osobi njihova kuća tako izveštava.

Usledio je period u kom su me mnogi poštovaoci lika i dela i bivši i sadašnji saradnici Gorana Miletića vređali, pretili mi, itd. Govorili su mi da me treba obesiti na Terazijama, zaklati, psovali su mi majku, govorili da sam podguzna muva, itd. Jedino rešenje bi bilo da sam podnosio krivične prijave protiv onih koji su mi pretili, a ja stvarno mislim da bi bilo apsurdno da nakon 20 godina bavljenja LGBT zajednicom u Srbiji krenem da prijavljujem tužilaštvu gejeve kojima nedostaje domaćeg vaspitanja.

Umesto toga, rešio sam da ipak odem na taj istorijski Evroponos, za koga Miletić tvrdi da je na njemu prisustvovalo 10.000 ljudi. Kao i u svemu drugom, on i u ovome laže. Ukupna površina prostora između “Pelivana” i “King’s Palace” apartmana s jedne strane Bulevara Revolucije, i Ustavnog suda i Air Srbije s druge, površine je približno1,800 kvm. Da smo svi bili gologuzi kao onaj nesrećnik ispred crkve Sv. Marka, i da nas je bilo toliko da igla ne bi mogla da padne na Bulevar Revolucije, a to je četiri čoveka po kvadratnom metru, to bi opet bilo 7,200 ljudi. No, svi smo bili natrontani i velika većina nas je nosila neke kišobrane, tako da je tamo bilo (hajd da častim) maksimalno 1,500 ljudi.

Sledećeg dana nazvao me je “Informer” da prokomentarišem finansije istorijskog “Evroponosa”, da me priupita o gologuzom učesniku istog događaja, kao i da li bi Miletiću trebalo dozvoliti da sledeće godine organizuje prajd. Na prvo i treće pitanje sam rekao da neću da odgovorim, pošto sam državni službenik, jer bi u suprotnom to bilo protumačeno kao pritisak države na civilni sektor. Na pitanje o gologuzanu sam odgovorio da sam protiv vođenja politike koja uključuje vređanje bilo koga, pogotovo što mi LGBT osobe znamo vrlo dobro kako je to kada vas neprestano vređaju. Naglasio sam da ta osoba ne sme to da uradi tamo odakle je došla, pošto u njenoj sredini vrše vrlo ozbiljnu represiju nad LGBT ljudima, kao i da predstavnicima iz daleko tolerantnijih zemalja (Nemačka, Holandija, Britanija) to nije palo napamet da urade. I rekao sam da je čin odvratan. Zaključio sam da će Miletić otići u Stokholm da radi za svoju visoku platu u švedskoj firmi CRD, a da će nas sve ostaviti ovde da vadimo njegove fleke narednih nekoliko godina.

Kako sam spustio slušalicu počeo sam da razmišljam o tome koliko toga što sam izjavio i na koji način će “Informer” iskoristiti za tekst, jer svi znamo to je “Informer”. No, ni u jednom trenutku nisam zažalio. Čak sam im i zahvalan, posebno Draganu J. Vučićeviću, pošto je uskoro usledio tweet Viole fon Kramon u kome ona daje bezrezervnu podršku Goranu Miletiću, a koji je ilustrovan naslovnom stranom “Informera” na kojoj se pominju Predrag Azdejković i moja malenkost.

Hvala Bogu i budali koja me je prijavila Violi, jer ona nikad ne bi čula za mene. Noćne more će sigurno da prođu, a ja ću i dalje govoriti kada budem hteo i ćutati kada budem hteo. I biću srećan što sam napravio pametan izbor da 2010. godine se angažujem u Socijalističkoj partiji Srbije i da budem vlast. Red je i da pederi koji se ne kriju budu neka vlast.