Šta je bilo dobro, a šta je moglo bolje

Sedeo je za nekim metalnim belim stolom u zamračenoj sobi. Kroz otvor pri tavanici probijao se snop svetlosti, nije bio siguran da li iz nekog hodnika ili iz spoljašnjeg sveta, pa je mogao da prepozna svoju prijateljicu Kristinu Garinu, koordinatorku European Pride Organizers Association u vrhu stola.

Zbunjivao ga je stariji crnac u svetlom mantilu preko puta nje. Crna proseda grgurava oštra kosa mu je davala patinu iskustva i pameti antičkog filosofa, dok su mu se brčići zagonetno osmehivali, zajedno sa pogledom kroz crne „persol“ naočare.

Iznenada, sobom se razvi krik: „Daj baba glavu!“ Pogledao je ka vrhu zarđalog ormara u ćošku. Na njemu je čučao Boris Milićević koji je, ne skidajući strogi pogled, neumorno ponavljao istu rečenicu.

„Ovde smo da ocenimo šta je bilo dobro, a šta smo mogli bolje da uradimo u vezi EuroPride 2022“, drhtavim glasom počela je Garina, dok su joj graške znoja klizile niz slepoočnice. „Mislim da je odlično što je 10.000 učesnika marširalo na istorijskom EuroPride“, hrabro je dodala.

„Ništa to ne valja“, preseče je stariji crnac. „Ništa to ne valja!“

„Ko ste vi“, uzviknuše istovremeno Garina i Miletić.

„Daj baba glavu!“

„Nije ni čudo da Vas dvoje diletanata me ne prepoznajete. Ja sam Bajard Rastin“, mirno im odgovori stariji crnac. „Za one koji ne znaju istoriju LGBT pokreta, ja sam onaj crnac koji je organizovao Marš miliona koji je okupio stotine hiljada ljudi u Vašingtonu na skupu na kome je MLK govorio o svom snu. Za neupućene, MLK je Martin Luter King“, hladnim glasom govorio je Rastin.

„Znao sam tačno u glavu odakle koliko ljudi dolazi, čime stiže, gde i kada stiže u Vašington, a onda kako odande idu do National Mall. Za nagradu MLK i Asa su mi zabranili da govorim na skupu“, nastavio je bez titraja glasom kao da peva neku pesmu BB Kinga. „Vas dvoje ste sramota za LGBT pokret. Uspeli ste da skoro uništite višedecenijski pokret u roku od mesec dana“, zaključio je Rastin.

„Ali, rat je u Evropi“, zacvileo je Miletić.

„Kao da ja nisam imao rat u Vijetnamu“, odgovorio mu je starina.

„Vidite da Putin hoće da baci nuklearnu bombu“, zaplakala je Garina.

„Kao da Hruščov nije lupao cipelom o sto u UN i terao nuklearne bombe za Zaliv svinja?!“

„Ekonomska je kriza“, uzviknuo je Miletić.

„Znaš li ti koliko je miliona crne dece gladovalo u Americi u moje vreme“, zapitao Bajard, gledajući ga u oči.

„Daj baba glavu!“

Miletić se probudi uz vrisak dok mu je u glavi odjekivalo zlokobno „daj baba glavu“. Iz noći u noć budio ga je taj krik. Šta mu je trebalo da se svađa sa ljudima iz lokalne LGBT zajednice?! Mogao je mirno da uživa u novcima koje je obrnuo i izdelio sa još nekoliko ljudi u celoj operaciji zvanoj „Europride 2022“, ali morao je da glumi moć, da se iživljava nad nedužnim ljudima. To je bilo jače od njega.


Kada sam čuo krajem 2018. godine da se Belgrade Pride kandiduje za organizaciju Evroponosa počešao sam se po potiljku i zapitao čemu to služi, a još i ne radi. Jedina svrha bi mu bila da Miletić pokaže kako je Srbija zapravo isto što i Rusija, Ukrajina ili pribaltičke države, kada je u pitanju odnos prema LGBT osobama.

Da biste razumeli bolje ponašanje Gorana Miletića morate imati uvek na umu da on apsolutno nikad nema bilo kakav osećaj odgovornosti za događaje u kojima učestvuje. Džaba višegodišnji rad za Natašu Kandić, džaba pročitana Hana Arent, džaba zagovaranje procesa istine, odgovornosti i pomirenja.

Takođe, na umu morate imati i da je on, tj. švedska korporacija Civil Rights Defenders čiji je on jedan od direktora, već deceniju u tzv. sukobu interesa kada je u pitanju Belgrade Pride – u isto vreme je organizator i donator te manifestacije. Kada je u pitanju ovogodišnji Evroponos, taj sukob interesa je pojačan činjenicom da je koordinatorka organizacije EPOA, koja dodeljuje organizaciju događaja, dugogodišnji primalac finansijskih sredstava od strane Miletića kao direktorka tzv. Baltičkog ponosa, zajedničke manifestacije već pomenutih pribaltičkih država.

Strepnja mi je bila dublja od nade cele 2019. godine. Ali, ipak sam se nadao da tom dvojcu bez kormilara ostatak prajd pokreta u Evropi neće dozvoliti da se poigravaju ni sa Srbijom, ali što je daleko važnije za njih, ni sa evropskim prajd pokretom. Bilo mi je nadrealno da Srbija bude baš prva država van Evropske Unije koja će organizovati manifestaciju. Za Evroponos se zna da ga organizuju gradovi u EU koji imaju dugu tradiciju uspešno održanih parada ponosa. Koliko se sećam, Srbija još nije u EU, a kad će ne znamo. Takođe, Beograd nije baš poznat kao uspešan organizator parada ponosa. Znamo svi da to može mnogo bolje.

Ako je već EPOA htela da održi prajd u jugoistočnoj Evropi imala je bolji izbor Zagreba koji već 20 godina uspešno organizuje manifestaciju koja je narasla na nekih desetak hiljada učesnika. Ako je htela da raspali već usahli aktivistički žar u EU postoji nekoliko država koje se ne ističu baš nekim velikim poštovanjem LGBT prava. Recimo, mogli su da se odluče za Budimpeštu i da testiraju raspoleženje Viktora Orbana. Mogli su i u nekoj od pribaltičkih država koje se na ovogodišnjoj listi poštovanja LGBT prava ILGA Europe nalaze daleko Srbije, a za koje je u prajd pokretu zadužena upravo Miletićeva drugarica Garina. Srbija je na toj rang listi na 23. mestu, jedno mesto ispod je Estonija, Litvanija je na 35. mestu, a Letonija iz koje nam dolazi Miletićeva drugarica Garina je na ponižavajućem 36. mestu.

Da ne bih bio partibrejker čim je objavljena vest da je Beograd dobio organizaciju Evroponosa 2022 napisao sam jedan blago upozoravajući, ali dovoljno jasan članak koje sve negativne posledice mogu biti po LGBT zajednicu, ako taj događaj ne bude organizovan kako njegova veličina zahteva. Svako ko je čitao taj tekst mogao je tada još da shvati u šta će se pretvoriti taj događaj i kako će proći srpska LGBT zajednica ako organizacija bude ostavljena isključivo Goranu Miletiću i još par njegovih satrapa.

Plan mi je bio da celu 2020. i 2021. ovakvim tekstovima izazivam bes kod Miletića (njegova sujeta mu ne dozvoljava da pokuša da apsorbuje neku od kritika, već uvek traži krivce na drugom mestu), ali i reakcije u zajednici, što će ga naterati da se ipak malo potrudi dovoljno unapred da obezbedi kakvu takvu političku podršku skupu. Nažalost, 2020. godina je potrošena na koronu i čitav svet je stao (mada, u skoro svim gradovima u regionu su održane nekakve parade ponosa, ali u Beogradu ne).

Početkom 2021. godine sam najpristojnije zamoljen da se ne izjašnjavam o Evroponosu na šta sam pristao, što mi je možda jedna od većih greški u poslednjih 10 godina karijere društveno-političkog dužnosnika. Trebalo je čim sam izašao sa tog sastanka da krenem da talambasam.

Dolazimo do ključnog momenta, u našem društvu neomiljene fraze „politička volja“. Da bi se neka promena u svakom društvu desila potrebna je ta famozna politička volja. Često se te promene dešavaju na papiru pre nego u realnom životu. Često realnost ume da kasni decenijama, a nekad i duže. Sjedinjene Američke Države su zemlja hrabrih i slobodnih već 246 godina, ali većina crnaca u njoj nije imala pravo glasa do 50-ih godina prošlog veka, a mnogi to pravo ni danas ne mogu da ostvare tako lako. EU ima vrlo razvijene mehanizme i zakone kojima se garantuju osnovne slobode i mnoga prava, ali ponekad, po mom mišljenju prečesto, u nekim državama članicama ubijaju čitave romske porodice samo zato što su romske.

Svi mi znamo da je položaj LGBT zajednice u Srbiji težak i bez Evroponosa. Da li je uloga te manifestacije bila da dokazuje već svima znano ili da omogući poboljšanje položaja? Moje mišljenje je da je uloga bila ovo drugo. Ali, da bi se to desilo, bilo je neophodno prvo obezbediti političku podršku. Za to je bilo neophodno da organizator dovoljno dugo kuka, cvili, moli, preti u svim institucijama koje daju politički legitimitet sve dok ne obezbedi podršku. Naravno da Miletić nije ni pomislio da mu je to zadatak, jer on je Kralj Sunce, njemu je omogućeno sve po automatizmu, on radi za švedsku korporaciju, a ne znam da li Viola fon Kramon, ali neko sigurno iz EU birokratskog čudovišnog aparata mu javlja svakih šest meseci da će Srbija biti izbačena iz bezviznog režima sa EU.

Da nastavim ovo kratko uputstvo za organizovanje nepopularnog javnog skupa. Da je Miletić krenuo te 2019. da pegla svakog koga treba u državi da mu omogući Evroponos do kraja 2021. godine svi bi pristali, ako ni zbog čeg drugog onda da skinu dosadu s vrata. Kada obezbediš političku podršku onda prelaziš na medijsku podršku, što nije veliki problem nakon uspešno savladanog prethodnog koraka. Time obezbeđuješ sprečavanje bilo kakvog govora mržnje, a ne da srpska LGBT zajednica ponovo dođe u situaciju da o njoj ponovo nakon ko zna koliko godina u javnom prostoru izgovara najgnusnije stvari kako je ko stigao. Nisu koristili govor mržnje samo oni koji nisu pitani.

Kada sprečiš govor mržnje prelaziš na fina podešavanja. Okupiš lokalne igrače, od gradske uprave, preko avio-kompanija, hotela, ugostitelja, do muzeja, noćnih klubova, barova, sportskih objekata, sauna, itd. Objasniš im da u septembru stiže 10 do 50 hiljada Evropljana u Beograd bar na vikend, što znači da u tom lancu ishrane treba da se podeli od pet do 25 miliona evra. I umesto da imaš shit fan kao što se desilo na kraju imaš događaj koji podržava čitava lokalna zajednica i od koje koristi imaju Europride, Belgrade Pride, švedska korporacija Civil Rights Defenders, druge LGBT organizacije u Srbiji, ali i grad Beograd, država, privreda, itd.

No, sve to zahteva maksimalno angažovanje čitave zajednice i višegodišnji rad. Od toga nije bilo ništa. Jasno je bilo već na početku da će biti problema, a ko je pažljivo pratio signale sa raznih strana mogao je da vidi početkom 2022. da je velika verovatnoća da će čitav događaj biti fijasko. Ko je hteo da sluša, mogao je da me čuje kada sam o tome govorio i u jednom gostovanju maja ove godine.

Opisao sam best case scenario. O drugim scenarijima neću sada da pišem, pošto zahtevaju da delim neka svoja politička znanja, a to sam rešio da ubuduće neukom Miletiću naplaćujem iz jednog vrlo prozaičnog razloga.

Mnogi su organizatore Evroponosa optužili da su na muci LGBT zajednice u Srbiji ostvarili ogroman prihod od komercijalnih sponzora i međunarodnih donatora, te da većina sredstava nije utrošena na sam događaj. Bilo bi očekivano od švedske korporacije Civil Rights Defenders da ispostavi javnosti na uvid finansijski izveštaj o prihodima i rashodima manifestacije. CRD se hvali transparentnošću u svom radu, te bi ovime razvejali sumnje koje su se pojavile još prilikom podnošenja kandidature za organizovanje Evroponosa u Beogradu. Njihova kandidatura jedina nije sadržala otvorenu ponudu, a to je pravdano time da bi u slučaju da objave budžet manifestacije organizatori bili progonjeni.

Umesto da objavi finansije manifestacije, organizator Miletić je doneo sramnu odluku da naplaćuje ulaz na koncerte koji su održavani u okviru manifestacije, što se nikad do sada nije dešavalo. Ovim potezom je onemogućio mnoge članice i članove LGBT zajednice u Srbiji, koja je ekonomski iscrpljena, siromašna i sa slabom šansom da se ekonomski osnaži, da prisustvuju ključnoj manifestaciji za pokret.

Međutim, ovo je bio samo jedan u nizu sramnih postupaka Miletića kojima je pokazao sa kojim nipodaštavanjem se odnosi prema svima nama LGBT osobama koje živimo u Srbiji. I bez ovog mog pisanija svima je sve jasno. Umesto zaključaka postaviću samo nekoliko pitanja.

Da li je istina da je organizator Evroponosa zahtevao dan pred prajd vikend od SRC Tašmajdan da jedini veliki beogradski gej klub bude zatvoren tokom prajd vikenda? Ako je to istina, da li je organizator Evroponosa svestan koju finansijsku štetu je naneo vlasnicima kluba koji iznajmljuju prostor od SRC Tašmajdan, ne samo u vidu propuštenog prihoda, već i direktnim troškovima programa za subotu veče na dan održavanja Evroponosa izazvanih plaćanjem honorara, putnih troškova i smeštaja DJ-a iz Barselone koji je angažovan da nastupa u večeri kada je održana manifestacija?

Da li je istina da je organizator Evroponosa zahtevao od izvođača iz srpske LGBT zajednice, pre svega drag performera, da besplatno nastupaju na Evroponosu, iako je istovremeno plaćao visoke honorare heteroseksualnim izvođačima? Ako je to istina da li je organizator svestan da je time na osnovu seksualne orijentacije i rodnog izražavanja diskriminisao te izvođače?

Da li je istina da se Miletić posvađao sa jednim od organizatora Evroponosa iz Beograda, koji je obezbedio izvesna sredstva od komercijalnih sponzora, a ta sredstva nisu uplaćena na račun organizacije Belgrade Pride, već na račun CRD u Štokholmu? Da li je istina da je ta svađa toliko eskalirala da je taj organizator Evroponosa iz Beograda, budući da je radnik CRD, podneo pritužbu za mobing centrali te švedske kompanije?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.