Pomoćnik ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Boris Milićević rekao je za N1 uoči održavanja Europrajda u septembru u Beogradu da je ovakvu atmosferu očekivao.
O atmosferi pred “Europrajd”, o porukama koje dolaze iz Crkve, ali i od političkih stranaka, razgovaramo sa pomoćnikom ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Borisom Milićevićem.
Kako se Vama čini atmosfera koja se nekako u Srbiji podiže oko organizacije “Europrajda”, naročito u poslednjih nedelju dana? Krenulo je od jednog klipa u kome jedan vladika Srpske pravoslavne crkve, pa da kažemo, možda i preti učesnicima ove manifestacije, Juče smo imali jedno okupljanje u Beogradu.
I pre tri godine kada smo obavešteni da je Beograd izabran za domaćina “Evroprajda 2022” ja sam očekivao takvu vrstu protivljenja. Naravno, sad ja ne mogu da procenim dokle će to da ide, pošto sigurno nemam dovoljno kvalitetnih informacija da to uradim, ali je sasvim očekivano. To što je uradio vladika Nikanor je, kao što je i predsednik rekao, stvarno nečasno. Uvredio je pre svega sebe, unizio crkvu. Posle dugo vremena meni su se javili moji prijatelji, poznanici vernici, koji su se izvinjavali zbog toga. Ono što je on zaboravio to je da istorijski je Srpska pravoslavna crkva okupljalište srpskog naroda, da je, da kažem, neka vrsta istorijske kičme našeg naroda. Svi mi imamo nekog ko je dao nešto za Crkvu, kao što je ona dala mnogo za narod. Na primer, moj deda je bio sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Tako da svako ko je iole dostojanstven, svako ko drži se reda sigurno ne može sa odobravanjem da gleda na takvu izjavu.
Da li je to dovoljno samo da se osudi? Rekli ste da je osudio predsednik, da je osudila javnost, ali nije i crkva. Vladika Nikanor čak u nekom trenutku kaže “da imam oružje i to bih upotrebio, da ga imam, ali ga nemam”.
Sigurno ja nisam taj koji bi trebalo da daje uputstva bilo kome šta da izjavljuje.
Ali da li biste očekivali da Sprska pravoslavna crkva na neki način negde reaguje?
Ja želim da verujem da to nije zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve i ono što me ohrabruje u tom su i stavovi patrijarha prošle godine koje je izrekao oko Zakona o istopolnim zajednicama. To je nešto što pokazuje da SPC ima pravo da se protivi određenim stvarima, ima pravo da da mišljenje o svemu. Ali, ono što niko nema pravo u Srbiji to je da širi govor mržnje, da preti ili da eventualno koristi nasilje protiv bilo koga po bilo kom pitanju. Ne postoji ništa što sme biti povod za takvu vrstu nasilja.
A kako da znamo da li je to zvaničan stav SPC ako se ona o tome uopšte ne oglašava?
To ćete morati da pitate SPC. Kao što rekoh, sve tradicionalne monoteističke crkve imaju problem sa LGBT pitanjem i protive se emancipaciji LGBT zajednice i one imaju pravo da iskažu to protivljenje. Ono što nemaju pravo to je da koriste govor mržnje i nasilje i pretnje nasiljem, tako da dalje ne mogu da komentarišem.
Ovo je možda ekstremna poruka vladike Nikanora, ali glasovi da “Europrajd” ne treba da se organizuje u Beogradu dolaze i od različitih političkih stranaka. Među njima su do sada možda najglasniji bili poslanici i odbornici Dveri, koji su tražili zabranu “Europrajda”. Ali, danas sličan poruka i od člana predsedništva Srpske napredne stranke Vladimira Đukanovića, koji je pozvao ili da se otkaže ova manifestacija, ili da u suprotnom država razmisli da je zabrani, jer je to periferna tema u slučaju kada, kako je rekao, imamo ozbiljnu situaciju na Kosovu. Kako Vi tumačite ove poruke? Da li država treba da zabrani “Europrajd”?
Država će početkom septembra, kao što je predsednik rekao u tom intervjuu za Prva TV, doneti odluku. Ja kao gej muškarac, kao gej političar, kao gej socijalista želim da se “Europrajd – Evroponos” dogodi, ali postoje nadležni državni organi koji će na osnovu svih informacija koje imaju, pre svega o bezbednosnim uslovima, da donesu odluku da li će to da se desi ili ne. Ja sam siguran da postoji volja države, da država sve čini. Nisam član organizacionog odbora, pomoćnik sam ministra zadužen za međunarodnu saradnju, tako da nisam uključen ni na koji način u organizaciju “Evroponosa”, ali od informacija koje posedujem, poznato mi je da državni organi i na nivou grada i na nivou republike rade sve što je potrebno da se “Evroponos” desi bez ikakvih problema. Naravno, konačna odluka će biti doneta početkom septembra.
Je l’ bi to bio poraz, možda, nas kao društva i države ukoliko bi ova manifestacija bila otkazana?
Ja bih to doživeo kao lični poraz i mislim da svako ko se zalaže za slobodno društvo, demokratsko društvo, za parlamentarnu demokratiju, za osnovna prava kao što su pravo na javno okupljanje, pravo na iskazivanje ličnog mišljenja, bi se osetio poraženo. Ja nemam ništa protiv ni da se protivnici održavanja “Evroponosa” taj dan okupe pored nas i da prostestuju, i da ih bude pola miliona ili osam miliona, nebitno, ne bih imao problem. Ali, koji želimo da se prošetamo i da održimo tu našu manifestaciju isto imamo pravo da to učinimo.
A kako se Vi lično osećate ovih dana? Kako na Vas utiče ova atmosfera? Je li se osećate manje bezbedno nego pre tri ili četiri nedelje kada ovo nije bila centralna tema?
Ja kada sam krenuo da se bavim gej aktivizmom 2002 – znači ove godine slavim 20 godina, skoro sam, ne skoro, nego sam bio zaboravio, negde u julu sam se setio “u čoveče, ja ovo radim već 20 godina” – ja sam već tad krenuo da manje razmišljam o svojoj bezbednosti, kamo li nakon 20 godina. Ono što je sigurno to je da se gomila LGBT osoba, podržavalaca zajednice ili uopšte osoba koje na bilo koji način drugačije izgledaju od nekog zamišljenog modela heteroseksualne osobe u Srbiji, da se osećaju manje bezbedno. To je strah sa kojim živimo kroz ceo život, nekad zaboravimo, nekad se setimo tog straha. Ugrožena nam je bezbednost u mnogim trenucima, ali to je neki strah koji mi pobeđujemo sve lakše i lakše, sve jače i jače, i to sve što se dešava ovih dana sigurno neće nas uplašiti da mi prestanemo da se borimo za naša prava, može samo kontra efekat da izazove.
Da li su se stvari uopšte pomakle u poslednjih 20 godina, koliko kažete da se bavite gej aktivizmom? Neko je napisao da smo prešli put od razbijenih glava, misleći na onaj prvi pokušaj organizovanja 2001. do sada do “Europrajda”.
Znam gomila ljudi u LGBT zajednici se ne slaže sa mnom, ali ja zastupam taj stav da je stvarno velik put pređen. Veliki put još treba da se pređe, ali ja kada sam kretao u gej aktivizam, mi smo se okupljali po kafanama konspirativno, po nas pet-šest, deset maksimum, i smišljali kako ćemo i šta ćemo. Teško smo mogli da zamišljamo bilo da postoji ovili broj organizacija, bilo da se održavaju ovakvi javni skupovi, bilo da gostujemo po televizijama, da dajemo izjave skoro na dnevnoj osnovi, tako da veliki put je pređen. Ostaju još samo da se reše neka pitanja u zakonodavnoj sferi.
Kako tu napredujemo? Uz prajd uvek idu i liste zahteva i jedan je uvek taj zakon o istopolnim partnerstvima.
Čekamo formiranje vlade, uopšte početak tog parlamentarnog života i spremili smo određene, ne toliko bitne promene u našem predlogu zakona o istopolnim zajednicama. Takođe, krenuli smo u neke razgovore sa LGBT organizacijama oko zakonskog uređivanja na koji način uopšte tretirati to pitanje rodnog identiteta. Još nismo sigurni da li se to rešava jednim zakonom ili promenom seta zakona…
Tu pretpostavljam mislite na zahtev za usvajanjem zakona o rodnom identitetu. To je posebno zakonsko rešenje.
Da, da. Razgovor sa svim LGBT je počeo polovinom jula. Ima vremena, sad smo u tom interregnumu, čekamo da se sve to sredi.
Da li ste optimista, naročito kada je Zakon o istopolnim partnerstvima u pitanju, dosta se napredovalo kada se radilo na tom tekstu uz različite polemike u javnosti. Ali, u jednom trenutku kada je to postalo izvesno nekako da bi moglo da se nađe na Vladi, pa u Parlamentu, sam predsednik je rekao da sve i da to bude usvojeno u Parlamentu, da to on neće moći da potpiše, jer je protivustavno.
Siguran sam da je velika većina političkih faktora u Srbiji nekakvo zakonsko rešavanje pitanja istopolnih zajednica. Pitanje je dijaloga, pregovora, uopšte iznalaženja tog političkog rešenja. Mi kao zajednica treba da budemo zahvlani… ne zahvalni, ali zadovoljni bilo kakvim rešenjem, a mislim da ćemo dobiti mnogo više nego što sada kao zajednica očekujemo. Nama je neophodan taj prvi korak u priznavavnju. Mi smo sa prajdom rekli “evo nas”, društvo treba sa takvim zakonom da odgovori “evo vas, dođite”, onda posle radimo zajedno…
Mnogi se sa Vama ne slažu…
Naravno, uopšte se ne trudim da pričam popularne stvari…
Dajte nam nešto na pola puta… Mnogi…
Primećujem da ti neki mlađi aktivisti, kao i svi mladi, su za neka krupna rešenja, velika rešenja, itd. Ali, ja bih voleo da pitamo neke starije ljude koji žive po deset, 20, 30 godina bez ikakvih prava koja proističu iz takvog života da li bi bili zadovoljni sa nekim osnovnim setom. Na primer, pravo nasleđivanja, pravo posete u zatvorenim institucijama, pravo podele imovine. Na primer, samo sa ta tri. Velika većina bi bila oduševljena. A sad, pitanje je javnog nastupa, skupljanja političkih poena, aktivističkih poena, itd, kada se neko oštro protivi, i tako dalje…
Da, ali možda ima ljudi koji nisu spremni da čekaju 20 godina…
Oni će mnogo manje da čekaju. Znate šta ja sve čekam decenijama, pa nemam problem. A ti koji sada kao nemaju vremena, a imaju dvadesetak godina oni će, pod jedan, mnogo kraće da čekaju, a koliko ih poznajem, nisam siguran koliko oni u svojim dvadesetim godinama žele da se zarobljavaju u istopolnim zajednicama…
Dobro, ali hajde da njima ostavimo da oni mogu da odluče da li oni žele…
Ne, ne, njima ćemo sigurno da ostavimo da oni kažu svoje mišljenje, to je suština dijaloga. Ali, o tome ne odlučujemo mi, nego odlučuju neki koji nemaju veze sa našom zajednicom. Mi kao zajednica za početak treba samo da se potrudimo da nam daju set prava i da nas priznaju na taj način.
Jeste li zadovoljni načinom na koji je ministarstvo u kome ste Vi sarađivalo sa LGBT zajednicom i načinom na koji je pristupilo ovom problemu?
Naravno, ministarstvo je za ovih nepunih dve godine stvarno pokazalo da je partner LGBT zajednici, ne samo partner, nego i prijatelj zajednice.
Je l’ mislite da će ukoliko dođe do promene na čelu ministarstva da se nastavi u istom tonu i…?
Ja stvarno o kadrovima ne bih. Znam da je suština pitanja kadrovska politika, a ja sam stvarno daleko od kadrovske politike.
Ne samo stvar kadrovske politike, nego očekujete li da li će biti takva politička klima koja bi mogla da nastavi rad na svim pitanjima.
Svaka promena podrazumeva i promenu politike, ali ne bih da to komentarišem.
Ali, Vi ćete gde god budete bili da se zalažete za ova rešenja.
Dvadeset godina već to radim, pa što ne bih i dalje.
I Vaša stranka…
Da.
Boris Milićević 