Intervju za Gay-Serbia.com

Bliži se Parada ponosa i skup trans* osoba zakazani za 20. septembar. Tim povodom razgovarali smo sa gospodinom Borisom Milićevićem, novinarom, političarom, članom GO SPS-a i bivšim aktivistom, koji je govorio o zakazanim skupovima, ljudskim pravima u Srbiji, aktivizmu…

Kako si došao na ideju da se baviš lgbt aktivizmom?

Povod da počnem da se bavim LGBT aktivizmom je bilo nasilje na prvom beogradskom prajdu 2001. godine. Devedesetih sam bio aktivan u studentskom i mirovnom, a kasnije i pokretu za rušenje režima Slobodana Miloševića. Mislio sam da u LGBT pokretu postoje ljudi koji se bave tim pitanjem i da bi moja jedina uloga trebalo da bude da im pomognem, ako im je pomoć potrebna. Međutim, zahvaljujući svim dešavanjima oko tog prajda shvatio sam da LGBT pokret nema kapaciteta i da je potrebno mnogo šire angažovanje – ne samo zajednice već svih koji žele slobodnu i uspešnu Srbiju. Već 2002. godine sam kroz sada od mnogih zaboravljenu Gayrillu našao prostor da se angažujem.

Bio si jedan od osnivača Gej strejt alijanse i pet godina bio njen predsednik. Bio si jedan od najzaslužnijih za uvođenje pitanja položaja gejeva i lezbejki u Srbiji kao političkog pitanja. Kako vidiš stanje ljudskih prava posebno sa osvrtom na LGBT prava u  Srbiji danas u odnosu na neki raniji period?

Suštinska promena koja se desila u Srbiji je da više sama država i njena elita ne vodi politiku kršenja ljudskih prava. Postoje ekstremističke grupe i pojedini političari i pripadnici elite koji zagovaraju neke neprihvatljive politike, ali ne možemo više – recimo za skupštinskom govornicom – da čujemo stavove kako bi trebalo nekog ubiti zato što je pripanik neke manjine. Dešavaju se slučajevi diskriminacije od strane zaposlenih u državnim službama, ali to su incidenti na pojedinačnom nivou.

Takođe, LGBT osobe su se značajno oslobodile, pogotovu mladi u Srbiji. Takozvana milenijumska generacija vrlo dobro zna šta hoće i ne preza od toga da dobije šta želi.

Mnogo toga je promenjeno i na sceni. Imamo mnogo više mesta za sastajanje, upoznavanje. LGBT scena više nije neko duboko podzemlje već u pojedinim situacijama postaje i mainstream.

Značajno pomažu i nove tehnologije, pre svega društvene mreže. Kada sam predvodio inicijativu za organizovanje prajda 2009. godine, potražio sam koliko ima ljudi na Facebooku koji otvoreno na svojim profilima kažu da traže osobe istog pola i bilo ih je više od 20.000 u tom trenutku. To početkom ovog veka nismo mogli ni da zamislimo. Ovo je vrlo bitan momenat, jer da bismo mogli da vodimo političku borbu moramo da imamo i masu.

Mediji su mnogo otvoreniji i pozitivnije pišu o LGBT zajednici, mnogi političari su se oslobodili da otvoreno podržavaju zajednicu, stekli smo mnogo saveznika u svim sferama društva. Ima još dosta puta da se pređe, ali moramo da priznamo da se situacija značajno promenila. Na bolje.

Šta te navelo da uđeš u politiku i zašto si se odlučio za SPS i možemo li te u budućnosti videti na nekoj većoj poziciji, npr. kao narodnog poslanika u Skupštini Srbije?

Za politiku sam se odlučio pre svega zato što sam oduvek želeo da osvajam neke nove prostore slobode ne samo za sebe, već i za druge. Kada sam odlučio da se politički angažujem bio sam svestan da sam dostigao svoj maksimum u LGBT aktivizmu u tom trenutku.

Za SPS sam se odlučio iz više razloga. Prvo, socijalisti su već tada bili na putu modernizacije i meni je bilo bitno da stranku, koja je srpski prosek i ogledalo Srbije, podržim u tom procesu. Moj ulazak u SPS je promenio mišljenja mnogih u Srbiji, i to najtvrdokornijeg glasačkog tela u tom trenutku, koje čak nije ni razmišljalo o LGBT pitanju. Takođe, SPS jeste levičarska stranka, a ja jesam levičar. Ako će Srbija imati jaku levu opciju u budućnosti ona se može napraviti jedino od SPS-a, koji ima i istorijsko iskustvo taloženo još od predratnih komunista, i visok nivo političke kulture (ako pažljivo pratite izjave socijalista videćete da su one značajno manje konfliktne od predstavnika drugih partija) i infrastrukturu. Razne partije su protutnjale kroz Srbiju u ovih 25 godina, ali su jedino socijalisti tu sve vreme.

Mnogi su mislili da su moji prirodni partneri liberali ili demokrate i mislim da u tome greše. Ako ostavimo po strani politički debakl ove dve opcije u poslednjih nekoliko godina, moje političko angažovanje kroz neku od ove dve partije ne bi donelo neku promenu kada uzmemo u obzir da je u tom trenutku 80 odsto glasača LDP i i 50 odsto glasača DS bilo umereno ili veoma tolerantno prema LGBT zajednici. Drugi problem sa ove dve stranke je što su oni imali jedan neiskren stav prema LGBT zajednici. Iako su navodno bile moderne i tolerantne, one su u suštini imale stav da LGBT zajednica trebalo da bude jadna, nemoćna i da se oni tu povremeno pojavljuju kao neki spasilac koji će da nas pomiluje malo i uteši. Nije bilo ozbiljnih političkih namera, nije bilo autovanih političara kojima je dozvoljeno da akumuliraju političku moć.

Drugi razlog za moje političko angažovanje je bio to što sam se zasitio LGBT aktivističke zajednice koja je u jednom trenutku postala preopterećena nekim pitanjima koji nemaju veze sa ciljevima za koje ja smatram da LGBT zajednica treba da ostvari. Nisam mogao više da trpim visok nivo nekonstruktivnih sukoba. Našao sam se u situaciji da smetam ogromnoj većini ljudi kojima je aktivizam hleb nasušni. Svoj život sam uvek organizovao na taj način da se aktivizmom bavim pre svega volonterski, dok je mnogima u pokretu to bila jedina opcija za funkcionisanje u Srbiji. Jednostavno, sklonio sam se potpuno svestan cene tog poteza, pošto me je veliki deo aktivista označio kao izdajnika.

Šta je potrebno da bi se popravio položaj lgbt osoba u Srbiji? Na koji način odnosno šta je po tvom mišljenju potrebno da bi se promenila svest građana po pitanju ljudskih prava, smanjenja diskriminacije i poštovanja različitosti?

Prvo i osnovno, mi LGBT osobe u Srbiji moramo da shvatimo da jedino mi možemo da se izborimo za naša prava. Drugi mogu da nam pomognu, da nas podrže, ali mi moramo da vodimo tu borbu. Došli smo u situaciju da je LGBT pokret skoro pa kidnapovan od strane heteroseksualnih ljudi. Njima hvala na pomoći (kao osnivač i dugogodišnji lider GSA pokazao sam da nisam heterofobičan), ali ne mogu da vode. Zamislite da ja sad rešim da vodim romski pokret u Srbiji. Bio bih proglašen za ludaka.

Takođe, LGBT pokret u Srbiji moraju da vode autovane osobe. Ovo bi značajno povećalo transparentnost pokreta i time bi se mnogo ljudi uključilo u borbu. Ovako imamo situaciju da pokretom dominiraju strejt i neautovane LGBT osobe, što za posledicu ima da se LGBT zajednica pita šta je cilj tih ljudi. Koji je interes heteroseksualne osobe da vodi recimo lezbejski pokret? Kako može mene da oslobodi neka neautovana LGBT osoba kada nema hrabrosti da sebe oslobodi?

I treći uslov je da se u aktivizam uključe ljudi kojima to nije isključivo posao, put do zarade ili profesionalne afirmacije. Naravno da je i to bitno i postajaće sve bitnije kako pokret bude jačao, ali mi smo još u fazi kada moramo mnogo više da se žrtvujemo. Prošla su prionirska vremena, ali nismo još u fazi razvoja pokreta kao u nekim zapadnim državama koje nam služe kao uzor. Harvi Milk je 70ih morao da žrtvuje svoj život, da bi Human Rights Campaign danas u Americi imao desetine miliona dolara godišnjeg budžeta. Mi smo prošli fazu kad je moralo da se gine, ali smo daleko od toga da nam pokret mogu voditi ljudi u belim kragnama.

Kakvo je tvoje mišljenje o Paradi ponosa? Misliš li da je Prajd potreban?

Prajd jeste potreban, ali kakav? Za sada možemo da imamo nasilan ili prajd pod staklenim zvonom. Mislim da su oba neproduktivna i da ne osnažuju zajednicu. Zato i ima tako malo LGBT osoba na prajdu u Beogradu. Mislim da treba pre toga da uradimo gomilu stvari koje bi osnažile zajednicu, kako bismo stekli kritičnu masu za prajd kojim bismo stvarno pokazali svoj ponos i snagu. Za početak bi organizatori beogradskog prajda mogli da uključe celu zajednicu u proces organizovanja. Ovako prajd pokret u regionu dobija i obrise karikature, kao što je slučaj sa paradom u Nikšiću. Moje jedino pitanje recimo za taj prajd je kakav je gej klabing u Nikšiću kad se i tamo pravi parada.

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na slobodno okupljanje. Kako komentarišeš to, da se pred svaku Paradu ponosa vodi polemika da li će biti održana ili ne? Misliš li da institucije dobro rade svoj posao po pitanju obezbeđivanja samog skupa, procesuiranja pojedinaca koji upućuju pretnje učesnicima, organizatorima i pozivaju na nasilje…? Zašto se uopšte dešava da se dovodi u pitanje održavanje Parade, ako najviši pravni akt u zemlji garantuje slobodu okupljanja? Nije li država dužna da garantuje bezbednost i zaštitu svakog građanina?

Svaki ustav, barem u parlamentarnim demokratijama, je lepo pakovanje zavijeno u šaren papir i vezan još lepšom mašnom. Ali, jedno su pravne norme, a drugo pravna, politička i društvena praksa. Koliko shvatam, američki ustav garantuje ravnopravnost svih građanki i građana SAD već 226 godina, ali su tek ove godine dozvoljeni gej brakovi. Za tih 226 godina mnogi LGBT Amerikanci su ubijani, progonjeni, hapšeni, “lečeni” elektrošokovima, hemijskom kastracijom (i svega toga ima i danas). Nije pitanje da li nam Ustav nešto garantuje, da li je država dužna, nego je pitanje da li mi imamo hrabrosti i odgovornosti prema našem društvu i sebi samima da se izborimo za naša prava. Kada to budemo spremni da uradimo lako ćemo sa državom.

2001. godine organizovana je prva Parada ponosa u Beogradu kada su napadnuti učesnici od strane ultradesničarskih organizacija i navijača fudbalskih klubova. Prva uspešno održana Parada ponosa bila je 2010. uz jake policijske snage. Zašto se po tvom mišljenju čekalo toliko dugo?

Pokret nije imao dovoljno kapaciteta, pre svega lobističkih, da napravi drugi korak. Mislim da je propuštena velika šansa 2009. godine da uđemo u jedan normalan prajd ciklus. Pre toga smo imali prvi miran protestni skup LGBT zajednice ispred Sava centra februara 2009. godine. Takođe, imali smo izvrsno iskustvo sa Pesmom Evrovizije u 2008. godini. Da je 2009. godine održan prvi prajd, drugi bi već mogao sledeće godine da se održi u mirnoj političkoj situaciji, a drugi prajd je mnogo bitniji od prvog. Međutim, nekima je u pokretu bilo bitnije da se taj prajd ne održi i da se ruši tada dominantna GSA, nego da se ostvari korist za čitavu zajednicu.

Imali smo zabranjen Prajd 2011. 2012. i 2013. godine jer država nije mogla da garantuje bezbednost skupa. Da li misliš da su aktivisti morali da insistiraju na održavanju, procesuiranju svih koji su učestvovali u nasilju i pretnjama i da je država morala da odradi svoj deo posla? Koliko je kriva država a koliko aktivisti?

Svako snosi svoj deo odgovornosti. O odgovornosti države neću ni da govorim, pošto je samo pitanje odgovor. Organizatori prajda te tri godine ili uopšte nisu shvatali politički kontekst ili su namerno radili na taj način da su zaoštravali sukob. Recimo, 2011. godine se znalo da se polovinom jula te godine administrativna granica Kosova faktički pomera na sever i da će desetine hiljada Srba ostati bez podrške Srbije, što će dovesti do eskalacije političkog sukoba. Svako ko je hteo da organizuje prajd te godine morao je da zna da mora da ga organizuje pre toga. Međutim, neko je rešio da prajd pomeri za jesen, čime je izgubljena podrška ne samo domaćih političkih aktera nego i međunarodne zajednice, pošto je njoj uvek bitnije kosovsko pitanje od LGBT pitanja u Srbiji. Lično sam organizatorima rekao u martu 2011. godine da prajd organizuju na početku leta i da će tada biti mnogo veća verovatnoća da se on i desi.

Naredne godine je šansa za održavanje prajda bila još manja zbog izbora. U toj situaciji niko nije hteo da podrži LGBT zajednicu, što se i videlo iz izjave Borisa Tadića – da je platio skupu političku cenu zbog prajda 2010. godine. Ako ti glavni politički sponzor pošalje takvu poruku, onda si ili politički nepismen ili namerno zaoštravaš situaciju organizovanjem prajda.

Kosovsko pitanje i implementacija Briselskog sporazuma su opet bili bitniji nego prajd 2013. godine. Mene tada niko nije mogao da ubedi da će Amerikanci ili EU da toliko insistiraju na ugrožavanju legitimiteta vlasti u Srbiji koja mora da sprovede izuzetno nepopularne mere da bi se održao prajd.

Sve ovo što govorim je politika, i mnogi će mi zameriti da se ne držim ljudsko-pravaških principa, ali svi ti koji mi to zameraju mogu da se drže tih principa bez snošenja odgovornosti. Moja je lična odgovornost da ukažem na sve što može da poveća nivo nasilja nad LGBT osobama.

Drugi način je da uđemo u nasilan proces, ali onda nek digne ruku svako iz LGBT zajednice ko je bio spreman da se fizički žrtvuje na prajdu, da mu nanesu teške telesne povrede ili čak i nešto ozbiljnije da mu se desi. Ja ne samo da nisam spreman da se sam žrtvujem, nego mi ne pada napamet da pozivam bilo koga da se žrtvuje ili da radim nešto što će doprineti tome da neko strada zbog mene.

Misliš li da je aktivizam trebao da bude vidljiviji u društvu u proteklih godinu dana? Da li je potrebno više aktivnosti, skupovi, akcije, tribine?

Naravno. Suština LGBT aktivizma jeste vidljivost, ali to mnogi zaboravljaju u Srbiji, pre svega zato što mnogo više brinu o tome da li će donatori da im odobre sledeći projekat. Pokazalo se u ovih dvadesetak godina da su najvidljivije aktivnosti bile one koje su rađene uz minimalne budžete.

Često čujemo da su aktivisti nedovoljno zastupljeni u medijima? Zašto je to tako?

Zato što ne razumeju suštinu medija. Medijima je bitna vest, a LGBT aktivisti najčešće ne umeju da proizvedu vest. Postoje naravno i pozitivni primeri, pogotovu u trans* aktivističkoj zajednici. Mediji u Srbiji nemaju tzv. mesa od koga će da naprave vest.

Kako komentarišeš aktivizam u Srbiji i oceni ga ocenom od 1-10?

Uglavnom sam komentarisao aktivizam u Srbiji, tako da ću samo ocenu da dam. Recimo da je to neka sedmica, ocena koju studenta čini najnesrećnijim. Niti je dobar student, niti se samo provukao.

Kako komentarišeš zamerke da je aktivizam u Srbiji jedino vidljiv mesec ili dva pred samo održavanje Parade ponosa dok tokom ostatka godine praktično i da ih nema nigde, u medijima, akcijama…? Da li je teško doći do medija ili…?

Kad se hoće, sve se može. Kao što pomenuh, udruženje “Egal” je uspelo da skoro bez prekida nameće javnosti trans* pitanje u poslednjih godinu dana, od prve tribine u nekoj državnoj instituciji (Institut Batut novembra prošle godine), preko slučaja Helena, festivala Transfrontall. Čak imamo sada apsurdnu situaciju da se u ovom trenutku o prajdu govori samo zato što Glic i “Egal” zajedno organizuju Ponos trans* osoba.

26. juna u javnoj raspravi našao se Prednacrt građanskog zakonika. Misliš li da će stručna i šira javnost zauzeti pozitivan stav po pitanju regulisanja istopolnih brakova i prava lgbt osoba koji bi bili regulisani posebnim zakonom? Kakvo je tvoje mišljenje po tom pitanju i možemo li očekivati podršku od strane Socijalističke partije Srbije čiji si član i član glavnog odbora?

Srbija je odlučila kojim će putem i pošto želi da bude članica EU moraće da pravno reguliše status istopolnih zajednica, kao i druga pitanja bitna za LGBT zajednicu. Za neka pitanja postoje jasni standardi EU i Saveta Evrope (kao što je recimo pravno prepoznavanje trans* osoba), za druga ćemo morati da se sami dogovorimo kako ćemo i šta ćemo. Mnogi funkcioneri SPS, među kojima i sam vrh stranke (Branko Ružić, Slavica Đukić Dejanović, Dijana Vukomanović, Stefana Miladinović, Dejan Radenković, Milutin Mrkonjić) već su u nekoliko navrata davali podršku regulisanju pitanja istpolnih partnerstava i položaja trans* osoba.

Skup trans* osoba zakazan je isti dan kada i Parada ponosa? Kakvo je tvoje mišljenje o tom skupu?

Svoje mišljenje sam jasno izneo u skorašnjem otvorenom pismu kojim sam podržao taj skup. Mislim da će on značajno prodrmati učmalu aktivističku zajednicu i da će primorati organizatore Parade ponosa da razmisle u čemu greše i kako da uključe čitavu zajednicu u organizovanje Parade ponosa.

Da li ćeš učestvovati na ovogodišnjoj Paradi ponosa ili na skupu trans* osoba?

Sa velikim zadovoljstvom ću učestvovati na skupu trans* osoba.

Koga bi od političara i javnih ličnosti voleo da vidiš na Prajdu?

Svestan sam da je njihova podrška bitna, ali bih boleo da vidim mnogo više LGBT osoba na Prajdu.

Šta bi poručio lgbt zajednici?

LGBT osobama bih poručio da pre svega vole i poštuju sebe, pošto će onda i drugi mnogo više da ih poštuju. Želim im da se okruže ljudima koji ih vole i poštuju bez obzira na njihovu seksualnost i rodni identitet. I LGBT osobe moraju da shvate da ako ih neko od voljenih ne prihvata zbog njihovog ličnog svojstva, onda ti ljudi ne zaslužuju njihovu ljubav. Takođe, moraće mnogo više da se zauzmu sami za sebe.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.