Krajem decembra prošle godine mediji su objavili da je Boris Milićević postao pomoćnik ministarke Gordane Čomić za međunarodnu saradnju u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. On je nekoliko decenija u politici i dao veliki doprinos vidljivosti LGBT osoba na političkoj sceni Srbije.
Prošle godine si bio na listi SPS-JS za izbore za narodne poslanike. Kako je bilo aktivno učestvovati u kampanji?
Bilo mi je vrlo bitno da se uključim što više u kampanju, pošto to podrazumeva direktan kontakt sa članstvom partije, a samo kontakt uživo razbija predrasude. Bio sam uključen u potpunosti u kampanju, od predizbornog spota, preko medijskih pojavljivanja, do rada na terenu. Moj prvi cilj da senzibilišem glasače moje koalicije na LGBT pitanje je ostvaren. Recimo, na svim predizbornim okupljanjima vrteo se i spot sa mnom na videobimu i niko nije negativno reagovao. To pokazuje da se glasačko telo naše koalicije značajno promenilo i da prihvata javno deklarisanog geja na listi.
Član Glavnog odbora SPS postao si 2010, a na izbornu listu čekao deset godina?
Držim se u svom radu „strpljen – spasen“ poslovice, posebno jer sam se svojim izborom SPS-a, kao partije u kojoj ću se baviti širenjem slobodnog političkog prostora za LGBT zajednicu, našao u svojevrsnim makazicama između njenog tada prilično konzervativnog članstva i glasačkog tela, s jedne, i vrlo glasne aktivističke zajednice, s druge strane, koja je to shvatila kao čin izdaje.
Politikom se bavim na dug rok. Siguran sam da sam svojim radom smanjio homofobiju u srpskom društvu i politici. Naravno, nisam jedini zaslužan. Mnogi već decenijama daju veliki doprinos i time i mene osnažuju da se borim.
Bitno je šta se sada dešava i šta će se dešavati u budućnosti. Ulazak na listu nije značio samo da sam „drug kandidat“. Pošto Ivica Dačić i mi socijalisti vodimo politiku na jedan ozbiljan način, poslata je poruka svakome da je SPS zauzeo kurs u kome su prava LGBT osoba i ljudska prava vrlo bitna stavka na agendi partije. Ovo govori i činjenica da je u Glavni odbor izabrana lezbejka nakon poslednjeg kongresa, tako da nisam više jedno slovo u knjizi.
LGBT prava u Srbiji 2020. godine. Kako ti vidiš situaciju?
LGBT zajednica se nalazi na prelomnoj tački. Imamo priliku da u narednih godinu-dve uradimo nešto što će nepovratno pokrenuti stvari s mrtve tačke i omogućiti da obezbedimo trajan napredak za zajednicu. Tu pre svega mislim na donošenje zakona o istopolnim partnerstvima.
Predlog Zakona o istopolnim partnerstvima još uvek nije poznat, ali je to već postala interesantna tema za medije.
Kako se tebi čini politička situacija kada je taj zakon u pitanju? Imamo li šanse?
Imamo velike šanse, ali još uvek nije sve gotovo. Zakon je daleko od popularnog među glasačima, tako da je vrlo bitan proces pripreme javnosti, a naročito kako se zakon zagovara.
Kako ti uopšte vidiš tu kampanju zagovaranja tog zakona od strane LGBT organizacija?
Mislim da je potrebno da čitava LGBT zajednica uloži značajno veći napor za zagovaranje ovog zakona. Trenutno se knjiga svela na dva slova, što se tiče medijskih nastupa. Odgovornost nije samo na LGBT aktivističkoj zajednici, već i na svim uticajnim LGBT osobama, a na kraju krajeva i svih nas. Ne smemo u tom procesu da budemo ostrašćeni, da sa gorčinom govorimo, ali ne smemo ni da ćutimo. Jednostavno, moramo uhvatiti trenutni talas. Da li ćemo izvesti savršeni surf ili završiti u mlinu tog talasa zavisi i od naše veštine i od mnogih drugih faktora. Ali moramo da pokušamo da uhvatimo taj talas.
Postao si pomoćnik za međunarodnu saradnju ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, Gordane Čomić. Kako je raditi u novoformiranom ministarstvu i koji su tvoji ciljevi koje želiš da ostvariš za vreme svog mandata?
Izazovi su veliki. Krećemo skoro od nule, iako su i pre postojala tela u izvršnoj grani vlasti koja su se bavila ljudskim pravima. Moramo paralelno da gradimo instituciju, uigravamo tim, dok se istovremeno bavimo sprovođenjem dnevnih zadataka. Imam sreću da gospođa Čomić ima veliko političko iskustvo, čitavu političku karijeru je posvetila politikama ljudskih prava. Nikako ne može odmoći što imamo jasan plan i jaku političku podršku. Mislim da je ovo prilika da konačno dobijemo jaku instituciju u izvršnoj vlasti koja će raditi na jačanju poštovanja ljudskih prava u Srbiji.
Kada uporedimo desničare koji upadaju u SDU 2001. zbog gej brakova ili Paradu ponosa 2010. sa 2020. desničari su nam nešto omekšali. Kako ti to tumačiš?
Desničari su shvatili da nasilne politike protiv LGBT zajednice koje su zagovarali i sprovodili nekad, već duže vreme ne prolaze u Srbiji i da je već pitanje njihovog opstanka da umesto uličarskih krenu da koriste neke demokratske metode. Svima je jasno da rešavanje pitanja LGBT zajednice ne ugrožava nikoga. Na nama je da to iskoristimo na najbolji mogući način.
Svi se sećamo Loud & Queer žurki koje si organizovao. Kako vidiš LGBT scenu nekad i sad?
Drago mi je da je tako. Mnogi su me prozivali zbog tih žurki, ali u to vreme je to bio jedan vid aktivizma, pošto sam gomilu ugostitelja i radnika u tom sektoru ubedio da su LGBT osobe gosti kao svi ostali i da je to sasvim legitimno tržište. Baš zato što se mnogi sećaju tih žurki mislim da mogu da budem zadovoljan.
Nisam najkompetentniji sagovornik za situaciju kako je sad pošto dugo nisam izlazio. I pre korone su postojali mnogi faktori koji su svuda u svetu uticali na slabljenje „scene“. Digitalizacija, posebno mobilne tehnologije, trebalo je da omoguće lakše upoznavanje sličnih sebi, ali to se, po mom mišljenju, nije desilo. Dejting aplikacije i društvene mreže, koje na kraju uvek postanu i dejting aplikacije, donele su mnogo negativnih stvari – patološka ponašanja u sajber prostoru, maltretiranje, body shaming, ejdžizam itd, su sada već na alarmantno visokom nivou.
Posebno je to prisutno među mladima. Nekad davno bilo je bitno da li ti se neko sviđao ili ne, a pri tom je bila potrebna „hrabrost“ da nekom uživo priđeš, startuješ ga, popiješ korpu, ili da odgovoriš nekom da ti se ne sviđa. Valjda zato ljudi nisu bili okrutni u odbijanju, niti su mogli lako da manipulišu jedni drugima. Ovo nije karakteristika samo među mladom LGBT populacijom, već je globalni fenomen.
Mislim da je izlazak na queer mesta bitan deo rešenja i da je dužnost svih nas da podržimo takva mesta. Nisam za getoizaciju, sam koncept LnQ žurki je bio inkluzivan, ali queer mesta nam služe da na početku neke egzistencije, kada spoznajemo sebe, imamo siguran prostor. Mislim da nam je potreban jedan ozbiljan offline coming out.
Da ne bih ispao mračnjak, moram da istaknem da me vrlo raduje jačanje drag scene, i generalno jednog relaksiranja među mladima, ne samo u odnosu na seksualnost, već i na rod. Plus, mladi su mnogo hrabriji od nekih ranijih generacija, kojima i ja pripadam. Samo da preživimo koronu, i sve će biti OK.
(Intervju za magazin „Optimist“, broj 58, februar 2021. godine)
Boris Milićević 